Školski list

— 148 —

учитељске школе татсо уреде, како ће се у њима здрав, крепак, карактеран и својој св. вери прадевској и мидој народности српској одан нараштај васпитати, који ће у слози и љубави своје прадедовско насљедство сачувати, јер „сама слога Србина спасава!" 8. ПроФ. Милан А. ЈовановиК као изасланик „Матице Српске" поздравља одушевљеним ноздравом слављеника и као почасног члана „Матице Српске" и као члана „књижевног оделења" и као неуморног раденика на српском просветном пољу нагласив да у име „Матице Српске" слободно може рећи да се она поноси што у реду својих чланова има уписано и име слављениково, коме се данас цео образовани и свестни српски свет клања и слави. — Слављеник се захваљује изасланику „Матице Сриске" чијег је и он књижевног оделења члан, што заиста за своју велику срећу и част сматра. Наглашује да је ио нешто врло мало могао и непосредно за „Матицу Српску" делати, поред послова који су се поглавито односили на српску школу, школску књижевност и образовање српског учитељства. 9. Аркадија Варађанин управитељ српске више девојачке школе у Новом Саду, у име своје и своје колегије, као и свих присутннх учитеља српских вероисиоведних школа како виших девојачких тако и основних, као и местних народних српских учитеља, у име којих је умољен због краткоће времена да их он у поздраву замени; уз то у име српског учигељског конвикта у Новом Саду као председник истог; у име свег благодарпог сраског учитељства као и у име свију оних чланова српског народа који признају заслуге слављенику и одају му овом приликом ма у духу своје признање, славу и хвалу. Поздравио га је врло дирљивим и осећајним говором захвалив се у име свију, у име чије га год овде поздравља, а особито у име српског учитељства, у име чије моли слављеника као српског учитељства духовног оца, да му дозволи, да му у знак признања и благодарности пољуби руку. — Пољубив га поздрављач У РУ к Ут слављеник се врло одушевљено захвали, нагласив да је он цео свој живот посветио на срећу и благо српске вероисповедне школе и образовању њеног учитељства. Захваљује се на овом признању, он се ионоси с тим, што може сматрати скоро све српске учитеље садашње, својим духовним синовима, а српске учитељице својим духовним кћерима. Оно што је за прошлих 40 година учио и говорио, ставља им и сад пред очи у старости својој, као свој аманет, да љубе као највеће светиње св. цркву и школу народну, да живе достојно позиву своме, васпитавајући и настављајући пове-