Školski list

— 21 —

Седамнајстога Октобра 1893. године беше у СомборЈ један сретан човек, који се тада с правом ме^у најсрећније људе овога света убрајати могаше. За многозаелужне радове од ученика својих љубављу награ^ен, од народа сдављен, од ведикодостојника, иа и самих крунисаних глава цењен и поштован могаше са задовољством са висине славе своје погледати на повољне прилике живота свога. Са ведрога неба његових мукотрпних дана, сијаше у пупом сјају лсарко сунце домаће му среће: он у потпуно крепком здрављу дочекао редак дан, да прослави четрдесетогодишњицу својег труднога делања за школу и просвету народну; виде себе овенчаним венцем здраве и дорасле деце своје, а окикен бајним цветом девојачког здравља и на далеко чувене лепоте, кћерју Сидом ВукиКеви^евом. Јесте, управитељ српске учитељске школе сомборске г. Никола Ђ. Вукићевић, беше тај дан најсретнији човек, коме је свак на реткој среки позавидети могао; али на рубу обзора тога ведрога неба Вукићевикеве среће, указа се иеопажена црна једна пега, ко]а што се векма ближила, то се више и више згусњавала у тмасту облачину, што црнилом својим на једаред небо покри, а сунце заклони. Већ њена потмула тутњава из далека, .наговештаваше црну несреку. Из ждрела њезина севну муња, затреска гром и обори најлепши цвет у венцу породице Николе Ђ. Вукикевика, скрха мајеку ружу у најлепшем развитку њезину, Сиду Вукикевикеву. Г1а је ли чудо што ни сада још после те ужасне јаве, не може потресом усколебана душа поштовача и познавалаца покојничиних, да се стиша и да се сабере у хладно уверење, да је заиста више на овоме свету нема. Та који год прође поред куке родитеља њезиних, још и сад нехотице осврке главе на опај прозор, на коме њезино