Školski list

— 89 —

најлепша је пословица народна, којом народ исказа племенитост песме у овој изреци: „Ко пева, зла не мисли!" Певању је другарица спирка, и незна се управо које је старије; но на сваки начин певање је старија сестра свирци. По томе треба обе напоредо и да се гаје. Па колико смо ми Срби напредни у певању и појању, толико смо у свирци назадни. Док певање у народ наш продире, и са најлепшом хармонијом, складбом се пева, — дотле свирка заостаје и никако се не гаји. А имамо примера, да свирка толико исто утиче на душу човечију, као појање и певање. Узмимо само наше „гусле," тај једноставни инструмент нашег срп. гуслара, колико ли упливише на нас. Када слепац уз гусле загуди, какве ли нам осећаје буди ? Па и несма што ју гуслар пева одма је питомија, више израза даје, јер је тражи звук и јека од гусала. А како је тек у данашње доба слушати свирачке капеле са дивним и дирљивим композицијама ? Колико ли тек фини инструменат „Виолина" на душу човечију и његове осеКаје утиче ? Па зар да се онда свирка код нас не подиже ? Не, то неби смело да буде, ту нам је нар. школа, која треба да предњачи. Да свирка тако исто оплемењује душу човечију, као појање и певање доказ нам је, што су сви народи — код којих се ова вештина гаји — племенити и добри људи, и да је човек незнам како окорела срца и мрачне душе, кад чује лепо појање, певање и свирку мора постати нежнији. Дакле све три ове вештине треба потпомагати и неговати. Ми Срби пак позвани смо у првом реду да своју највећу бригу положимо око неге и усавршања нашег дивног срп. православног пркв. појања, којему нема равног у целоме свету; у коме су сва правила лепог и складног појања усредсређена, које препорођава човека, чини га сретним и задовољним а што је најглавније крепи га у вери његовој и само нашем дивном цркв. појању можемо захвалити, што многи иноверци прелазе у нашу свету православну веру. Зато негујмо цркв. појање у нар. школи и шнримо га у слојеве народа, као што то у старије доба беше. После овог треба свстовно певање потпомагати, јер збиља ово има у себи многога, које нас сећа на прошлост нашу, јача нас, блажи нас, а она нас је што је главно и спасла, она нас је одржала е, па њојзи нека је и хвала! Побринели мо се, да појање и певање, што боље и веКма у напред продре, мање ћемо зликоваца имати, а да је песма и