Školski list

— 55 -

народну иаспрам православне цркве и круниса њихова краља Стевана 1222. год. круном краљевском, коју доби од грчкога цара. Круниса га првог по обреду православне цркве и отуда му и име првовеичани. Оиазивши Сава. да му се брату Стевану ближи пошљедњи дан, наговори га, да се одрече престола у корист сина му Радослава. 1227. закалуђери се Стеван у Студеници добивши име Симон а исте године Сава круниса сина му Радослава за српског краља. По кратком времену умре Симон а Сава 1228, крене у свету земљу у Јерусалим. Пробавивши ондје неко вријеме врати се преко Никеје и Свете Горе у отаџбину, гдје га жудно ишчекиваху. Властела незадовољна слабом владом Радосављевом збаци га. с престола 1234. и на мјесто његово постави млађег^. му брата Владислава. Сава и овога круниса у Жичи и да би коначно ријешио спор међу синовцима наговори Радослава те се овај замонаши под именом Јован. За тијем пренесе кости брата Симона у Жичу из Студенице, одрече се архиепископског престола и намени га своме љубљеном ученику Арсенију Сремцу. Опростивши се са свима својима крене се Сава из града Дукље на пут на море да још једном посјети света мјеста. У Јерусалиму одслужи службу Божју са патријархом јерусалимским Атанасијем у храму Васкресења над гробом господњим. Одатле оде поред лавре св. Саве освећеног преко Јордана у Египат и АлекоанДрију. На Синају проведе у друштву скитских монаха св. четрдесетницу и врати се преко Антијохије у Нариград. Куд год је пролазио дарнвао је а и сам је за то добијао даре. Из Цариграда дође у Трново у Бугарску свом пријатељу бугарском цару Јовану Асену. Ту раздијели даре, које је на путу добио на троје: Асену, Жичи и Студеници. На навечерје Богојављења на крстов дан одслужи Сава пошљедњи пут службу Божју, и освети воду затим се разболи те умре 12. (? Ур.) јануара 1236. год. Тијело му буде сахрањено у храму 40 мученика. Вијест о смрти његовој стигла је у Србију тек послије два дана и отуда му је спомен у српској цркви 14. јануара. Послије годину дана српски краљ Владислав измоли од Асена тијело Савино и пренесе га у манастир Милешево у Херцеговини, задужбину Војислављевића. Ту почиваху мошти светитељеве до године 1594. (? Ур.) Те године у прољеће босански Симон-паша пренесе мошти светитељеве на Врачар код Београда и спали их. Тако вели историја о животу и земним остацима овог највећег светитеља Србина просвјетитеља српског. Тако бјеше са тијелом његовијем. А дух његов? А мисао? А идеја? Дух његов живи и данас у мезимчету његову у школи српској. Мисао његова и данас грије чуваре рада и реда у срнском народу. Идеја његова и данас лебди пред очима заштитника и бранилаца српскел;ркве и школе. Вјера, језик и народност, вјера света православна, српски језик и