Školski list

137 —

уједно о важности истога убедимо. То би нам био посао прве године повторне школе т. ј. да поновимо учено с пажњом на подпуно разумевање. Опо је-тим пре нужно, јер је код нас тако рећи немогуће и VI. разред одржати. За време пак осгале две године пружимо му све оно што Ље му специално као човеку, као члану вероисповеди, народности, општине и отачбине и као појединцу човечанства потребно бити. Ту га снабдимо знањем и начином за борбу против сваких непогода да никада не клоне. Специално како, којим редом п начином да се то за поменуте две године спроведе, аподиктице рећи једноме човеку нотешко је; зато сам намерап о томе још лремишљати, а остављам да и други о томс пресуђивају, своју рекну а сам ћу касније о томе своје мисли да изнесем. Но најцелисходније би било, да исто питање месни учитељски зборови, — а за тим епархијски у претрес узму (разуме се иницијативом више власти) своје резолуције донесу те то важно питање уреде. П. Т. ПРИМШ ЗА 0БЈА1ШШВЗЕ КАШИЗИСА. ПО Ј. Е. Шмиту. 0 промислу божијем. I. Један мисионар који јс своје аиостолске пословс посвршавао око брега Либана, добнје од свога старешпне заповесг, да иде у неко удаљено место. У томе нуту доживио је он овај чудесни промисао божји. Путујући са својим саиугником у ново опредељено место, свраћао сам у села у којима сам проповедао св. Еванђелије и упућивао верне за прави иут. Једног дана дође ми неки хришћанин и рече: молим те оче, дођи у мој стан, да мене и моју породицу исповедиш и пречестиш, јер ја већ одавно очекујем свештеника да то изврши, — а сада ми неки предосећај говори да ће се то скорим испунити. Ја га запитам : Је ли то место мени уз пут? а он одговори: (Јно је доста заодно пошто живим — тако рећи одељен од људи у шуми. Ја сам му морао одбити жељу пошто сам требао што пре отићи на своје опрсделење; но он ме пољуби у руку и рече: Оче! ти ћеш ипак нама доћи и то пре него што мислиш, јер ја ћу се за то са своЈима усрдно молити Богу. Ја продужим свој пут неосвртајући се на његов говор; али пошто смо били без вође, то се забунимо у некој гори и по њој смо лутали и мучили се једну ноћ и два дана. Друго вече нађемо се пред