Školski list

— 75 —

ми пре свега морамо сви окупити, на коме морамо сви сву своју снагу употребити и од кога иас не смеју одстранити никакова „обећања" — ни народни фондови (који су већ изнемогли), ни секуларизација манастира, ни Даљ — — ништа. Први је посао, који нам предстоји, да епархпјске скупштине нађу средстава из којих ће „минималне" учитељске плате '(где општине у истини не могу саме подићи) бар на 1000 круна повисити — ма само и „привремено, док се других извора нађе". Оне су једине које то сада у своме делокругу могу учинити -- као што је то Вршачка епархијска скупштина учинила, која је још 1897. године подигла минималну фикс-плату на 800 К и која је сада 25. јануара (8. фебр.) о. г. ту припомоћ и сталном прогласила. Јер ако ћемо ми чекати Сабор, па исход саборских расправ:ц па санкцију, па извршење — онда ћемо — и с нама заједно и школе наше — — „липсати." А да има и начина п средства и то је показала Вршачка скупштина. Она је изрекла да сачување српских народних школа у оним сиромашним општинама сматра за ствар читаве дијецезе — па је повисила прннос у епархијски фонд. Није истина, да је то неправда — свуд се на свету помаже сиротиња, а то свугде иде из џепа нмућнијпх! А зар се, код одмеравања приреза у једној отитини, пита, имаш ли ти деце пли немаш — је ли теби потребна школа или није! Па кад плаћа прирез у својој опћпнп Тшра Недељков који је за тамошњу школу завештао скоро читаву сесију земље или кад је гшаћао покојни ј. Милош Николић који је годинама сам и бесплатно држао школу — премда ни један од њих нема деце — као зашто не би рецимо фењску или краљевачку школу испомагале друге општине, као што су на пр. Карлово, Кумани, Мокрин, Врањево, Велика Кикинда, у којима се прирез ни не плаћа, ни за вероисповедну школу ни за политичну општину, чији привославни Срби пола милијуна круна (трећину читаве дпјецезе) директног пореза плаћају. Та код нашег је народа обичај, да кад спрома човек диже кућу, цело му село помаже, премда ће само онај један иматп користи од ње! — — —