Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА и!

Нешто тешко падне јој на душу, па је дави као мора. Доста пута по вас дуги дан преседи крај огњишта, не мичући се. Милица ради по кући, а она не може да је погледа, тако јој је мрска.

„Због ње је све ово!“ — мисли она. — „Она ми сву несрећу нанесе у мој дом!,.. Гледај само како иде!... О Боже! ма што не бијеш громом!

Зар ти можеш гледати да неко отргне дете одматере, па да никакво чудо не створиш'“..

Само јој ни једанпут не паде на ум да је и она крива. Она је сматрала, да је у праву да убије сваког оног ко би се усудио да се такне њеног материнског права.

„Па шта сам ја кад њега немам — _Мртвац! А зар је то правог Ја сам рад његова добра сатарила и своју снагу и своју младост. Ја сам се њега ради одрекла сваке радости. Јављали ми се толики људи, какви људи! Али сам ја одбила све, одрекла се свега блага и доброте, па остала под овом кровињаром, била и човек и жена, и старији и млађи, да њему ово одржим рачунајући, да ће ми Бог и он платити по моме добру и по заслузи. И сад, за љубав оне балавице, он да одгурне мене, своју мајку! И ја да је још волим, да је браним! Та живој би јој месо кидала!...“

— Мајка, хоћеш ли да ручаш»

— Нећу! Ето ти па ждери, ако си гладна!

Милица се поплашена тргне, па после ни речи.

Вечери су им биле још горе. Свима се туга око срца свије, кад се сете како су пре кратког времена срећни били. А сад, седе и ћуте, или побегну одмах по вечери свако на своје легало, па се завуку у јазбине као мртваци.

Бога ми, и на кући се познало. Пери онемилио рад, па се ничега не маша. По неколико пута мати га мора опоменути да дрва дотера, јер на дрвљанику немају ни цепке. Он ухвати волове, отера у шуму, па му тек падне на ум да се неко шуња око његова плота, и он као бесомучан остави