Slike iz seoskog života. Sv. 3

190 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

И оживе пред њом смртни час Смиљин: како јој је склопила руке око врата, из уста јој бије врео дах и шапуће јој, гледећи је оним тужним погледом: „Не дај ме, сестрице! Хоћу да умрем!“. То беше тако живо да се она диже.

Милица јој приђе.

— Шта ћеш, мајког

— Нећу ништа.

= Да ниси жедна»

— Јесам, дете моје, дај ми мало воде.

Милица изиђе и врати се носећи пун кутао воде.

Мада јој се није пило, она се подобро напи, да би јој доказала колико је жедна. Милица остави кутао, па јој опет приђе.

— Да ти није зима»

= Није, али опет покри ме.

Милица је покри.

— Седи ту, до мене.

— Нека.

— Ама седи, велим ти! Овде, овде на кревет, тако! Дај ми сад твоју руку. Што си тако врела

= А твоја рука хладна — рече Милица грцајући и уздржавајући сузе, па полако повуче своју руку, како би могла њену покрити.

— Нека, немој. Твоја ће ме рука угрејати. Него, глава ме боли, види како ми је чело врело.

Знала је да је Миличина рука топлија, али је хтела да је и на челу осети. Дође јој нека чудна воља и жеља да је Милица милује. Сваки додир руке Миличине будио је у њој неке милотне осећаје, онако некако као кад би је дотакла мека усташца детиња...

Милица је, разуме се, послушала. Лако је додиривала руком чело, као ласта водену површину крилом, као да се дотиче неке светиње.

Неру обузе нека сета. Као оно кад маглица покрива и обавија предмете, тако је сета обавијала њено срце и душу. Осети се сироче без икога свога и сузе јој линуше низ образе.

Како смотри сузе, Милица скочи.