Slike iz seoskog života. Sv. 3

180

ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Нера је пољуби.

— Буди ми само добра!

— Како год ти желиш, мајка.

— А ја ћу теби бити милостива, да ти ни рођена мајка милостивија бити не може! Сад, дете моје, лези!

Али Милица скочи с постеље.

— Зар сад да лежим!» Ни гроб ме не би оборио! Ја ћу сад да радим! Нема за мене терета! Хоћеш да се упрегнем у јарам да поорем Сенковачу: — цркла ако хукнула од умора!

— Није потреба нама толико посртати. Ја знам да ти и хоћеш и можеш, али не треба! Ја тебе нисам заробила, него довела у своју кућу. Иди, умиј сен опери ту крв.

Пера је био у кући, али чим Милица искорачи из Нерине собе, он зажди напоље. Нера је ишла за њом. Осећала је неког ластака у души после исповести, и у том тренутку друге мисли није имала него да учини правду и поправи што је покварила.

Собом поли Милици иако се ова противила и хтела ићи на бунар. Кад се Милица уми и убриса, онда Нера викну Перу. Он дође.

— Прежи волове у плуг, па у Сенковачу! рече тако заповеднички, да се Пера само окрете, као војник кад му старешина заповеди.

— Ти, снајо, спреми ручак, па нам донеси на њиву!

— Зар ћеш и ти, мајкаг

— Кад немамо спрежника. А најпосле и што ће намрг Ја сам некад то и сама радила! Некад нам је требао спрежник, сад, хвала Богу, не треба: имамо и своје стоке.

За мало и — све је било готово. Пера истера плуг на капију, а Нера приђе згради у којој беху алатке, узе будак, врже га на раме, климну главом Милици, па оде лагано преко њива.

Идући пољем осећала се некако лакша; пред њом је био већ неки одређен пут којим се решила ићи, па ма какве жртве ту било. Да се јасније из-