Službeni list Srpske književne zadruge

БРОЈ 2.

далекој рођаци, усвојеници жениној, шта ли, па је превари. -

Он иначе остаје непрестано тај подбули полип и при крају кад се два човека хватају у коштац. На сваки начин он има лукавства, пун га је, али на што га правити онако 34гонетним у лавирању између странака ну борбама општинским и поповским. За ту публику око себе он је разуме се загонетан, у том је и јачина његова, али нама се мора открити.

Као што је он у кулисама, тако су већином и остале личности, силуете осветлене конвендионилном светлошћу: католички поп Вране личи малчице на Клода Фрола и пре на БирхПфајферкина него на Игова. Погађа се да има верске истрајности и заслепљености, и то није све. Иначе је он несрећни, готово бенасти, љубавник оне плавокосе жене вреле крви, снажних плећа и сладострасних угиба и прегиба, беле једре пути кад изазивачки и нихајући се корача. Она га неће, а стално га задиркује, као да хоће да му позлеђује ране које таман зарасту.

Не знам, нисам никад био у Далмацији, али ипак држим, да и после Типикових Паука остаје пуно врло интересантних ствари да нам се каже и о трговцима Босанцима који сиђу на море, какав је овај газда Јово, о њиховом довијању да од шегрта дођу до свог дућана и до блага, о напору њиховог мозга или о мајмунском тајном копирању старих газда који су већ изашли на селамет, о њиховом шеретисању у сукобима Срба и Хрвата, па онда о самим тим сукобима и о онима који у њима учествују, 0 лекарима, адвокатима, православним и католичким поповима, о њиховим међусобним односима, и какви су с народом, да ли су равнодушни према злу које га сналази, или се труде да га дигну и помогну у материјалној пропасти, да га одврате од исељавања, пијанчења и нерада. (У Лауцима има једна сцена у месној варошкој читаоници, али једва ако је скицирана. Католички и православни попови сретну се једном у овом делу, али то је на ручку, кад се после измењених здравица дрема у хладу). Најзад, то село на мору, које је нама овде непознато, а тако нам је близу и сродно, зар има само сељаке који банче и натежу крај с крајем, заглибљујући се у дуг преко ушију, зар они иду само на бунар и тамо отимају девојке

с којима после невенчано живе»

За пуно ствари које сам овде поређао устребаће можда у опису и сатиричког духа, којега Ћипико нема ни најмање.

(Све ово што сам казао можда ће казати и боље ко од критичара, ако му се зато створи прилика издањем ове приче.

Замерке које могу учинити Пауцима неће ни у колико смањити вредност њихова писца и

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 17.

неће потрти ранији тачни суд, да је Ћипико снажан, бујан, крепак и даровит приповедач који уме наћи интересантну тему и интересантно, местимице врло интересантно (у описима за које је најпријемчивији) обрадити је.

Ако Задруга прими ГПауке за своје издање, ваљаће у овом крајње небрижљивом препису исправити очевидне синтактичке и друге ситније погрешке.

7. маја 1909. -

у Београду.

Пауци од Ивана Ћипика су здрава, једра, али доста и сирова приповетка о неодољивој љубави сељака далматинског, Рада Смиљанића, према земљи хранитељци, којој он не жали ни зноја свога, па ни крви. Јер, кад газда Јово, дошљак из Босне, који се обогатио раскућујући сељаке, хоће, заштићен параграфском правдом, да и њему отме баштине за паучки вешто испреден дуг — Раде га убија ножем, ножем који је наоштрио на његову тоцилу.

(0 свему томе прича се у главноме тек у другом делу Лаука, највише на завршетку, а први је део много више заузет причањем о женидби Радиној и, нарочито, о јаранству његову са здравом, страсном сељанком, Машом. Али и те авантуре његове, и ако се чини с почетка да неће имати јаке везе са главном ствари, како се замишља према наслову, имају је довољно, јер због Маше долази Раде у сукоб са поп-Враном, који би му, као оснивач земљорадничке задруге и штедионице, могао помоћи можда, да се извуче из паучине газда-Јовине, али неће, нарочито кад ту мржњу његову према Раду вешто подстиче сам газда Јово.

Пауци су доста раширена прича, али би она то могла бити и више још, према лепој намери пишчевој: да сељака прикаже потпуно, у свима разноврсним приликама његовим: и у кући, и у пољу, на раду, у цркви, на суду, и као домаћина, мужа, оца, браниоца, и као јарана, а увек као човека, па уз то још да згодно маркира и залеђе његово, такозвану интелигенцију, која га тобож води, а управо спутава, гони.

Ова је прича ћипикова управо низ, читава галерија међу собом јаче или слабије повезаних слика, за себе рађених, у живим и светлим 60јама; само се у њима врло, врло често беласа и истиче гола, страсна пут. Мало више сенке, дубља хлада, вешто радирање, које би заклонило очима оне широке публике Задругине тај сувишни золизам у сликама овим, не би ни њима самим шкодило, а целини би само користило. Примајући Гјауке у издања своја, Задруга би читаоцима књига својих пружила ретко уметничко дело.

24. маја 1908.

Београд

Драг. М. Јанковић.

Драг. Костић,

o, 60 —1—–—0I