Službeni list Srpske književne zadruge
+ ' ,
"
1
~ "~ ~
БРОЈ 5. | СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА СТРАНА 41. Одзиви о Задругиним издањима. Летопис Матице Српеке, у св. 1. за год. | је готово увијек на страни — паука. Стога је
1910., доноси овај реферат:
Српска Књижевна Задруга. Књ. 121. Пауци од Ива Ћипика. 1909.
„Пауцима“ Иво Ћипико називље онај погани сој паланачких Шајлока, што се у далматинском загорју злогласно прославио сатирући каматништвом онај ратарски народ. У своме газда-Јови оцртао нам је писац веома рељевно једног таквог кајишара, и ми, Далматинци, којима су обрасци те крвожедне пијавице познати de visu, у стању смо дага у овим живо бојадисаним страницама пратимо укорак, контролишући на свакој стопи гадну мрежу коју је тај људски вампир око себе разапео. Сељаци се у ту мрежу хватају као ћораве мухе, и чисто изгледа као да се све уротило против жртава, а у корист вампира: и од свијета одвојено и материјално занемарено и некултурно средиште; и провербијална лакомисленост и јужњачка апатија нашег сељака, и препреденост његових духовних пастира све, у једну ријеч, па и сами закони!
Илија Смиљанић је савршено оваплоћење далматинско-загорског сељачког типа, каква га је запазио и саздао Иво Ћипико. То је човјек који би све на свијету жртвовао, тек да заокругли и очува своје оранице; човјек који је, уосталом, мимо те једне стеге коју је својој нарави поставио, готов да усрнеу сваку другу погибију, само да удовољи својој часовитој страсти. Он и његови сусељани као да сами своју пропаст траже, прегонећи
се и правдајући се међу собом, да трећему | напуне џепове. Они по инстинкту зазиру од,
закона и његове правде, па опет их нешто непрестано гони да у њега помоћи траже. А
скупа ли их та помоћ запада, показује најбоље |
њихова вјечито поремећена економија и књиге паланачких адвоката. Једном таковом параграфашу, који га је до зла бога оглобио тарифом, вели један ћипиков сељак, чешући се по ушима:
„— Чудо је то, господине! Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас!
— Тако је по тарифи, по закону! — вели онај слежући раменима.
— Знам ја, част вама!... Али баш то је зло, што је по закону! Свугдје веле: по закону. А закон нас, ево, огули до Бога!.. И ето, не можеш никако умаћи закону.. .“
И збиља, у вјечитој борби за опстанак на коју их силују прилике, ови се жалосни људи
налазе непрестано у опреци са законом, који
овдашњи народ, у својој практичној мудрости, одвајкада и сковао ријеч: „Богат, поштен; имуђан, јак“. Бољи и објективнији дио Ћипикове књиге није, може се рећи, него илустрација овога појма. Остале, сеоској еротици намијењене странице, свједоче као свагда о пишчевом ултра-реалистичком темпераменту, ал уједно и о неком пјесничко-сензуалном схватању живота, у којему има много модерности и много поезије. Примјера ради, импулсивни карактери Радоја и Маше, који по неком незадржном, готово елементарном нагону, подлијежу сили буколичког амбијента и оног, како га писац називље, младеначког бијеса што им крв сажиже, приказани су са много умјетничке симпатије, и та се симпатија неминовно прихваћа и читаоца. Истина је: понекад писац, у својим љубавним епизодама, хоће и да малко претјера, да истрчи испред разложито дозвољенога, али то треба одбити на његово умјетничко самоуштво, на оскудицу онога што је талијански пјесник назвао „! freno де! апе“. Јер не треба заборавити да је Ћипико већма умјетник по инстинкту, него ли човјек васпитаног укуса. Шта више, ко писца изближе познаје, могао је код њега примјетити чак и неко зазирање од литерарног артизма и укуса „књишког“. То, додуше, подаје његовом таленту неко особито обиљежје непосредности и изворности, али у неку руку и покрајинске ограничености која се донекле образује у његовом стилу и композицији. Знам добро: има их који у тој ограничености не види никакву ману него напротив једну одлику, полазећи у томе с принципа да су многи велики умјетници (нарочито
стари јелински пјесници и чувени сликари та-
-лијанског ренесанса) изишли понајвише из ло-
калних школа. Укус самониклости и оригиналности, веле ти људи, то је оно што даје особиту драж писцима. Не спорећи цијену самониклости, оригиналности и другим прирођеним одликама, ми смо опет увјерени да је обравовање укуса ствар, која се данас не може бескажњено занемаривати, и да се то више мање освећује на форми, а то значи на ономе што је у лијепој књижевности главније. Ипак правда захтијева да се овом приликом у Ћипика и с те стране — дакле са стране стила и композиције — констатује знатан напредак наспрам ранијих радова његових.! Примјер Сима Матавуља, Борисава Стан-
! Имало би се само примјетити да г. Кипико није још начисто с неким граматичким облицима и са интернукцијом.