Službeni list Srpske književne zadruge

БРОЈ би

сњижевни одсек не би ништа имао против гога да у његова издања уђу и књиге са описима те врсте, књига би се потпуно могла примити.

" Што се превода тиче, он је, с погледом на so Ja ra даје врло млад преводилац и који се тек од скора бави словеначким јези ом, добар. Како је језик српски врло сродан са слове начким и по речима и по кроју реченице, то је преводилац ишао за речима и реченицама оригинала, и махом се држао њих, тако је испало да сам није прекрајао скоро ништа, него у главном задржао у преводу лепи стил пишчев, који је једна од најбољих одлика Цанкаревих. Ипак има једна мапа у преводу, колико сам га прочитао (почетак, класични пасаж о канарини, крај). Преводиочев језик није најбољи: „пуни са иконама“ (стр 1), „на пречаги“ (стр. 94), „сестра Цецилија стала је на врата, лице црвено (м. лица црвеног) од страха“ (стр. 37), „подигнула се“ (стр. 99), и др. Затим смисао није увек ухваћен, нити речи тачно преведене, нарочито кад су ове сличне с нашима. н,пр.: „љубазност“ м. „љубав“ (Цирехеп; стр. 3); „света дружина“ (sveta družina) м. „света породица“ (la sainte јапше), „божја породица“, пошто је реч о Христу и његовим родитељима (стр. 4); „само би мало мрднуо том црном лопатом, мало притиснуо (malo bi samo pomignil s tisto črno lopato, malo stisnil! стр. 58 ориг.) м. „само да (у смислу: нек) мало...“ (стр. 95); и т. д. Нетачно схваћене или невешто казане реченице каткад немају смисла: „можда је још остало у овом или оном куту, можда је само вребало да се приближи тако невино, и тада би се машило на њега то велико и црно“ (стр. 34) и т. д. Каткад су испуштене речи и фразе, н.пр. „нешто“ (у горњој реченици: можда је још нешто остало =) „пастири“ (стр. 4, ред 6 озго), слично и стр. 85 ред 9 озго, ит JL Требало би детаљно прегледати цео превод, с оригиналом у руци,

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 51.

да би се видело да није што изостављено, као ида би се поправило и свако одступање од оригинала због несхватања. То је, у осталом, увек случај код преводилаца почетника, и због тога Српска Књижевна Задруга имала би увек да ради само са преводиоцима на које се доиста може ослонити.

Према овоме, ја не бих смео препоручити овај превод за издања Српске Књижевне Задруге. 96. октобра 1909.

Београд. Павле Поповић

VL Реферат о Теодосијеву Животу Св. Саве у преводу г. Мил. Башића.

Прочитан на састанку књижевнога одсска 21. новембра 1909.

Књижевном одсеку Српске Књижевне Задруге

Кад би се Теодосијев Живот Св. Саве, са свима оним средњевековним непотребностима и наивностима једне заморно преукрашене панегиричке хагиографије, могао у опште штампати у издањима Задругиним, не би му требало тражити бољега преводиоца од T. M. Башића, који би га, како се из поднесеног огледа види, умео зналачки и уметнички прекопирати. Читаоцима пак Задругиних књига свакако је потребио пружити и преводе оваквих списа из старе књижевности наше, али ипак не више него у обиму једне антологије.

Г. Башић би, како добро познаје стару књижевност нашу, умео из свих оригиналних списа тога периода одабрати она места која је најбоље представљају, те би га требало умолити да спреми за Задругина издања такву једну антологију, у којој би и одломци Теодосијева списа нашли места.

15. новембра 1909.

Београд. Драгутин Костић

Одзиви о Задругиним издањима.

„Српски Књижевни Гласник“ у своме | броју од 1. јануара 1910. доноси овај приказ:

Иво Ћипико: Пауци, Српска Књижевна Задруга, књ. 121. Београд, 1909.

Нов роман, и то нов социјалан роман, то није чест појав у српској књижевности, и када

је писац и гласа као што је Иво Ћипико, добитак изгледа још већи.

Ћипико се и раније огледао на роману, показавши више своје приповедачке но романсјерске способности. После социјалног далматинског романа За крухом дошао је сада такође социјалан и такође далматински роман