Službeni list Srpske književne zadruge

» +

ј 3 1 i ; | [ [4

БРОЈ 4.

Бјернстјерна Бјернсона. — За подмирење трошка на путовању у Љубљану одлучено је исплатити г. др. Ј. Скерлићу према подне. сеном рачуну.

3. Економскога одсека.

Састанак 9. декембра 1910. год. — Извршен

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

А са

СТРАНА 35.

је преглед благајнице и магацинских књига за новембар ове године.

4, Надзорни одбор. Састанак 9. декембра 1910.

године.

„Извршен је преглед благајнице и магацин-

ских књига за новембар ове године.

Реферати о понуђеним делима.

Реферат о преводу прича Коломана Миксата.

Прочитан на састанку Књижевног одсека 9. декембра 1910.

Књижевном одсеку Српске Књижевне Задруге.

Прегледао сам огледе превода с мађарског, које је Задрузи поднео г. П. Д. Јокић, а који су мени дати на оцену. Моје је мишљење, да преводи г. Јокића не могу бити примљени за Задругина издања. Ја не знам, колико они одговарају свом оригиналу, али не може задовољити ни њихова стилска ни језиковна страна. У њима, додуше, нема грубих погрешака, али су исто тако далеко од ступња, на коме треба да буду угледни преводи, какве Задруга пружа својим читаоцима. Данас, свакако, нису у овоме погледу прилике онакве, какве су биле среди ном прошлога века, када се ретко могао наћи и осредњи преводилац, а уз то "je Задруга и својим положајем у српској књижевности позвана, да и својим преводима предњачи. Преводи, којима Задруга да места у својим издањима, морају бити до ситница тачни, морају бити литерарни, чиста и правилна језика, у свему исправна правописа; морају бити, дакле, гошови за штампу, а уз то, разуме се, морају, што је могућно више, чувати стилске

особине оригинала. Код превода г. Јокића није у свему тако. Нити су очуване све лепе одлико Миксатове, нити је рукопис такав, да се без многих поправака може пустити у штампу. Његови преводи долазе у ред осредњих превода наше журналистике, који се брзо раде, јер треба што пре да буду готови, али код којих се не мери сваки израз, свака реч, већ се, често, много што-шта и у коректури поправља. Г. Јокић, види се, често преводи од речи до речи, ред речи је на много места неспретан и неподесан, изрази непробрани, већ они којих се најпре сетио, чистота и правилност у језику недовољне, а интерпункција врло слаба. Под претпоставком, да је превод сасвим тачан, могао би се штампати тек онда, кад би претрпео многе измене од човека, који српску стилистику и српски правопис много боље зна од г. Јокића. Ја мислим да Задруга треба да даје места у својим књигама само преводима, којима није потребно толико туђе помоћи, и зато сам — као што је у почетку поменуто мишљења, да се г. Јокићу не могу поверити преводи за Задругина издања.

Захвалан на поверењу Јер. Живановић

22. новембра 1910. у Београду.

ки

Одзиви о Задругиним издањима.

У „Новоме Времену“ од7. и 14. октобра у бр. 276. и 283. изишао је овај приказ на „Дошљаке,“ роман Милутина М. Ускоковића (128. св. С. К. Задруге):

Треба, пре свега, учинити једну констатацију. Кад се наша млада приповетка: Вељко Милићевић, Вељко Петровић, Милутин М. Ускоковић и Невесињски, упореди, свака на своме терену, са нашом младом поезијом: Сима Пандуровић, Даница Марковић, 015, Дим. Митри-

новић, онда се лако може да изведе закључак да су наши Млади у поезији далеко дубље зашли у наше савести и наше нерве, и више изгледају нови, од наших Младих у приповетци. Наши нови приповедачи, сем, каткада, Вељко Милићевић и Вељко Петровић, стоје у чудно јакој вези са старијом приповетком која је дала, онако како је она схватила своју улогу, своју суму. Тиме ми нећемо да кажемо да та веза није потребна, и да наши Млади не треба да