Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 40.

мана, тих страшних и недопуштених баналности, јер он има талента, и ако нема много израђено осећање онога што је, у књижевном смислу те речи, допуштено а што не, и шта је неупутно а шта не. Он има талента, и то најбоље илуструју карактеристика коју је дао за Драгутина Ранковића и Стајића, уредника /7репорода, као и нарочито, описи Ужица и његове околине, описи појединих љубавних осећања Зоркиних и Милошевих, опис растанка са Зорком, опис поласка из Ужица (нарочито) који је пун изванредно карактеристичних места, поједини пролетњи и други пеисажи и њихов утицај на 4Oвека, описи црног сумњичења себе самог, извесна опажања и самопосматрања Милошевих љубавних етапа, они контрасти које је налазио у најјачим сценама, и тако даље, и тако даље.

Због свих тих тако добрих, врло добрих и одличних страна које има роман Милутина М. Ускоковића, ја и завршавам ову критику оним речима којима сам је и почео: Ви знате за ону Голдсмитову реч у предговору Векфилдског Свештеника : „Књига може бити занимљива са сила погрешака, а може бити врло досадна без иједне бесмислице,“

Једна од тих занимљивих књига са много погрешака јесу и Дошљаци М. М. Ускоковића.

Бранко Лазаревић

„Бранково Коло“ у бр. 47. од прошле го-

дине доноси овај приказ:

М. М. Ускоковић: Дошљаци.

Никада се на овом свету ништа није извршило, ако људи не осеху спремни да се за то извршење убијају

Bernard Shaw.

Тај, колико практични толико и уметнички проблем изнео је М. М. Ускоковић у свом роману из београдског живота много јасније и убедљивије но што је можда хтео; јер, судећи по натпису и по рефлексијама у последњој глави, централни проблем романа требао је бити дошљаштво. М, М. Ускоковић је прво уметник па онда списатељ, дочим је знаменити бритски књижевник Бернард Шо прво списатељ па онда уметник. Шо је толико реалан колико само Ирац уме да буде реалан, и његове необичне мисли и необичан стил јесу најагресивнија констатација стварности у животу; истакнути проблем је у њега практичан, и значи истребљење због суревњивости и саможивости. Код М. М. Ускоковића стварност долази тек као последица разбивенох снова и кајања, код њега су друкчије груписане мисли о том проблему, за њега је тај проблем уметнички проблем, а убијање није чин нагонског живота него пожртвовање и самопрегоревање.

(Списатељ је у првом реду етичар, па умет-

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

· тврдња писцу савременог

БРОЈ 4.

ник и песник метафизичар. М ма да ће ова романа можда незгодно доћи, факат је да се стварни проблем 0 знојавој и крвавој егзистенцији дошљака повукао у назад, а на његову месту се истакао и развио метафизички проблем о сфинги живота, која смрт једног човека оправдава животом другог. — Јурњава за.положајем и угледом, спотицање и падање презрених и свега жељних дошљака, размена поштења и приндипа за новац и славу — све је то мало доказано и показано; не виде се људи и догађаји, који кроје правду и неправду; не види се оштро опцртана мисао, план или воља дошљака — јунака. Али се зато слути и осећа да постоји нека чудна логика судбине, нека непроМменљива скала удара и несрећа, која фатумски управља и развија последице наших дела. Јављају се међу људима релације које су од памтивека једне исте, на којима се ништа не да поправити, и које се могу само опевати или оплакати. А то је пре свега метафизика и песништво.

Катастрофа у роману није резултат дошљакова сукоба са ситним и прљавим животом, него је афера његова заљубљена срца и његове меке песничке душе. — Зорка је поред све своје пријатне интелигенције одвише пасивно створење: претрпљене невоље у ранијем животу некако су је смекшале. Она додуше јесте комадић хаотичне природе, у којој се племенити инстикти и поносите мисли смрсиле са чулним страстима, али је преко свега тога полегла мрежа њених тридесет година и пепео оне најжешће ватре женске субјективности и сујете, која до тридесет година обично испламти. Да није дошао Милош, или боље рећи да Милош несташној својој младости није пустио на вољу, Зорка би, честита и озбиљна у основи. на малим мукама обрачунала са својом симпатијом према младићу од двадесет и четири године, и наставила би своје девовање и после као и пре тридесете године. У њој су биле усредсређене све душевне и темпераментске особине, које имају жене, осуђене на велико одрицање ; и, друкчије диригована, она би се решила и на растанак и сухи живот старе девојке са очевом пензијом, и на неизвесни положај метресе, и богзна на шта још — да је Милош то хтео, или, тачније речено, могао хтети. Из њега, и његове страсне и жедне душе диктирана је судбина те љубави, одређена смрт и извршено убијство. Скривене силе и тежње, унесене у његово биће, биле су праузрок свега што се десило. Тек у неким моментима зазвучи, као неки Опфегфоп, по који мотив дошљаштва, по која горка примедба на буржоаско ачење, о врлинама у сиротињи, и најзад тешка реч, да је стална сиротиња понижење човека. Ово је занимљив проблем код људи, који са