Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

146

дао је неограничен и непрекидан рад. Празника није било, радило се без одмора, од рана јутра до дубоко у ноћ. У борби против таквога стања тек основана Београдска Трговачка Омладина наишла је на огромне тешкоће- Она је апеловала, молила и преклињала на све стране, и трговце и власт, држани су зборови, прикупљани потлиси за ограничење радног времена и уређење отварања и затварања радња, објашњавало се и указивало на велику корист од просвећеног трговачког подмлатка итд. Али је све то остајало без успеха. Стога управа одлучи да пође другим путем. После збора по питању

отварања и затварања радња делегат Београдске Трговачке Омладине Г. Марко Вулетић оде Димитрију Катићу, тадањем претседнику Народне скупштине, да му објасни шта спутава стручно образовање привредне омладине. Напредни и слободоумни дух Димитрија Катића одмах је схватио величину питања и заложио се да га реши. Уз помоћ још једанаесторице својих другова он је 8 марта 1890 спровео кроз Скупштину законски предлог да се трговачке и занатлијске радње затварају недељом и у утврђене празничне дане. Тиме је Димитрије Катић допринео да се оствари основни услов за школовање и напредовање српске трговачке омладине- Он је остварио оно што је трговачкој омла-

дини било наЈнужиије за њену будућност; осигурао је опстанак и раавитак њене школе. Од овога дана Трговачка школа Београдске Трговачке Омладине стално се развија. У знак велике захвалности и признања за ово значајно дело Београдска Трговачка Омладина подарнла је Димитрију Катићу своје највише одликовање. На својој VIII редовној окупштини 23 априла 1890 изабрала га је за овога почасног члана. Димитрије Катић родио се 21 јуна 1845 у селу Црквенцу (срез ресавски, округ моравски). Основну школу свршио је у селу Гложанима (до Црквенца). У Свилајнцу је учио годину дана приватну гимназију, па је дошао у Београд и уписао се у Државну трговачку школу, коју је свршио 1859/60 „превасходним успехом”. По свршетку трговачке школе провео је две године као шегрт и помоћник у галантеријској радњи. Тада му умре отац, те се Димитрије мораде вратити у село, на имање, где се ода земљорадњи. Био је неуморан радник, бистар, школован, начитан, класично поштен и исправан. Одушевљавао се сваком новином и напретком у земљорадњи. Његово имање, његова стока, кућа, стаје, алати, пољски радови све је служило за пример на далеко ван његова села. Са своје образованости, вредноће, схромности, поштења и слободоумља уживао је велики углед у целоме крају. У своме селу био је више година претседник општине. Своје претседниковање овековечио је оснивањем културних установа и унапређењем села и народа. Подигао је школу, општинску судницу, основао је прву земљорадничку задругу (31 марта 1897 г.), просекао путеве и др. Као дугогодишњи народни посланик учинио је много за свој срез и округ. По његову предлогу (1887) подигнута је железничка станица Марковац, врло важна за развође трговачких путева ове околине. Уживајући неограничено поверење у народу Димитрије Катић је врло млад, пре напуњених тридесет година, изабран за народног посланика (1875). Мандат му је ипак изузетно признат. Народно поверење уживао је под свима, па и најтежим парламентарним приликама. Од 1875 непрекидно је биран све до 1898 г. (изузев 1884 г. и 1898 г.). Године 1888 био је члан великог уставотворног одбора, који је радио устав, али није хтео да потпише ни пројекат устава ни да гласа за устав, јер му није изгледао довољно слободоуман. Његови говори у Народној скупштини одлмковали су се великом логиком, документацијом и озбиљношћу. Био j'e човек ретке честитости, сталожен и пун такта. До смрти је био члан Главног одбора Народне радикалне странке. Чеда Мијатовић, политички противник Катићев, овако вели о њему (1891 г.): »Ја и Катић

ДИМИТРИЈЕ КАТИЋ