Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

15

отсечени и. новим правцем којим се сада кретала трговина и исквареним старим друмовима. Сем Дубровчана трговину су по Турској па отуда и по нашој земљи много обављали и Гр ц и. Они се већ у XVI столећу баве трговином по целој Турској. Вратислав Митровица (1591) налази их у Београду. У XVII столећу по српским земљама их има доста. Евлија Челебија помиње да су у Београду били дуж Дунава настањени у три махале. Француз Пуле 1658 путује с неким Грцима трговцима из Дубровника преко Мостара, Сарајева и Зворника за Београд. Било је као трговаца и Е вр е ј а. По далматинским градовима они су се настанили још пре XII столећа, у Босну су дошли почетком XVI. Било их је шпанских и немачких. Ст. Герлах (1578) бележи о Београду: ~Има ту прилично много немачких, италијанских и шпанских Евреја; сви они имају једну школу. Од Евреја куповасмо вино које писмо. али га и скупо плаћасмо". У Београду су становали у предграђу, изван градских бедема. Било их је дуж цариградског друма по свима варошима између Будима и Цариграда, затим у Скопљу, Битољу, Ужицу и свуда су се кроз XVI и XVII столеће бавили живо трговином. Артикли увожени у српске земље у турско доба и извожени из њих били су исти који и у Средњем веку, само су сада, разуме се, и увоз и извоз били много слабији. Многи градови који су се у Средњем веку брзо развијали због своје индустрије, трговине и рударства, почели су нагло слабити у турској владавини. Па ипак су неки успели да се одрже, а неки су чак и напредовали. Такав је случај са Сарајевом. Оно се први пут помиње 1415 год. као Врхбосна. Турци су га заузели већ око 1430 год. и од почетка XVI столећа прозвали Босна-Сарај, Сарајево, Оно се највише развило у времену од 1494 до 1591 год. У XVI столећу оно је имало велики трговински значај. Престављало је раскрсницу свих босанских друмова, било је насељено са 50.000 становника и на његово тржиште доношене су разноврсне босанске израђевине и сировине. У другој половини XVI столећа населили су га Дубровчани, чија се колонија у Сарајеву звала латинлук. У исто време настанили су се и Евреји у засебном делу града, у чифутхани. Они су половином XVI столећа узели највећи део сарајевске трговине у своје руке. У унутрашњости Србије једно од најважнијих места било је С к о п љ е. До пада Константинопоља (1453) оно је било и повремена престоница султана и до краја XV столећа главно турско војно средиште за освајање Балканског Полуострва. У XVI и XVII столећу оно је постало велико трговинско средиште у унутрашњости Европске Турске. Имало је око 60.000 становника, развијене

разне занате и трговину, чак и индустрију, нарочито кожарску. У Скопљу се тада ковао и турски новац Трговало се са Београдом и Солуном. У Солун се низ Вардар спуштала дрвена грађа и жито. Кожа, восак и друге сировине извожене су преко Љеша у Италију. У Скопљу су Дубровчани имали колонију, а сем њих било је Евреја, Јермена, Грка и Цинцара. 27 октобра 1689 аутријски војсковођа Пиколомини продро је уз помоћ Срба устаника у Скопље, запалио га и потпуно уништио. Због овога je оно кроз цело XVIII столеће остало незнатно место, па се почело опорављати тек у XIX столећу. И Београд се развио у доба турске владавине, нарочито у XVI и XVII столећу. Тада је он био знатно трговачко место са доста кројача, ножара, сукнара, обућара итд. а са више старих колонија, дубровачком, млетачком, јерменском, сефардинском. Имао је 12.000 кућа. Трговина је била скоро сва v рукама Дубровчана, који су увозили сукно, чоху, обојене коже и разне друге прерађевине, а извозили кожу, вуну и восак за Италију. Преко Београда су се извозили сви балкански артикли у Европу, па су преко њега увожени и европски фабрикати. У XVII веку Београд j'e имао 50.000 становника и тада му се пристаниште налазило на састанку Саве и Дунава. Пред крај XVII столећа Дубровчанима су у Београду почели много конкурисати Евреји, али већ у то доба Београд почиње да слаби због честих ратова између Аустрије и Турске. Београдски трговци су извозили: дрво, лој, восак, зејтин, бадем, суво грожђе, памук, свилу, вуну, кафу, вино, стоку и свиње, а увозили чоху, гвожђе, челик, стакло и олово. Само од приноса при увозу и извозу имао је Београд у XVIII столећу око 15.000 динара годишње. У средњевековној српској држави није било еснафских уредаба, каквих је у то доба било у Европи. Еснафи су постојали само у Дубровнику од 1266 на даље, а у Србији само у Скопљу и Призрену поједини занати имали су застарешину протомајстора. Међутим, у турско доба постојали čy еснафи скоро за сваки занат, а тамо где је било мало занатлија једног заната удруживали су се два три сродна заната у један еснаф. Из Цариграда је сваких 15 —20 година долазио „велики чосем“ и вршио инспекцију еснафа; он је дочекиван с великим свечаностима. Еснафска терминологија тога доба је турска: барјак, еснаф, калфа, руфет, шегрт, ајлук, чирак, терзибаша, једик, 'муштерија, ортак, тефтер, hap, ћепенак, фајда, чекмеџе итд. Еснафи су у први мах били организовани на основу обичаја, доцније су еснафске уредбе биле писане и звале су се ко нд ик е. Кад су се Срби 1690 год. под патријархом Арсенијем Чарнојевићем преселили делом у Угарску, тамо су се организовали у еснафе, преневши у Угарску собом и турску еснафску терминологпју, поред неких српских речи: сабор, поглавари