Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

166

школе свршио. 1879 г. ступио је за шегрта код Милосава Живковића у Пожаревцу, затим је провео једну годину дана у фирми Браће С. Бајкића у Вел. Градишту и годину дана у угледној радњи Бранка Јефремовића у Смедереву. 1883 год. дошао је у Београд и ступио у радњу Тодора Л. Милишића, а потом прешао у чувену колонијалну радњу Илије Л. Милишића, у којој је провео десет година. 1903 године у заједници са поч. Стеваном Ђ. Танасковићем основао је самосталну колонијалну радњу у Београду под фирмом Ст. Ђ. Танасковић и Богдановић, Радњу су водили са најлепшим успехом, а после смрти пок. Стевана он је исту продужио са његовом масом до 1926 године, када се из фирме повукао а радњу предао своме сестрићу Димитрију Ђорђевићу и сину Стевана Танасковића. Пок. Богдановић био је спреман и вредан трговац. Дете сиромашних родитеља са развијеном љубављу за посао, прегнуо је на рад и успео је. Он даје леп пример како се од једног сиромашка поштеним, истрајним радом и штедњом долази до богатства. Он се трудио и помагао морално и материјално институције, које су имале задатак да створе код нас што бољи и интелигентнији трговачки ред. Он је имао једну лепу карактерну црту, да помаже вредне, младе и способне почетнике у трговини. Својим тестаментом завештао је Београдској Трговачкој Омладини две стотине хиљада данара, уписавши себе и своју супругу Госпођу Милицу за велике добротворе Српоког трговачког двора. Сем тога завештао је по педесет хиљада динара: друштву „Привредник", Општини Велико-Градиштанској и Београдском колонијалном удружењу; Београдском университету двадесет пет хиљада дин.; по десет хиљада динара: Материнском удружењу и друштву «Српска мајка«; по пет хиљада динара: Инвалидском фонду „Св. Ђорђе“, Београдском женском друштву, Свештеничком удружењу, Дому слепих у Земуну, Дому глуво-немих у БеограДУ, Удружењу ратне сирочади, Дому малолетника, Дому госпођа женског друштва у Београду и Велико-Градиштанској трговачкој омладини. Пок. Богдановић је узимао удела и у пословима Београдске Трговачке Омладине као члан Школског и Управног одбора, Био је члан управе »Привредника» и судија Трговачког суда грађанског реда. Умро је 20 фебруара 1931 год. у Бечу, а сахрањен у Београду.

МИЛИЦА Ж. БОГДАНОВИЋ Г-ђа Милица Ж. Богдановић рођена је 1 јула 1884 год. у Београду од матере Драге и оца Томе Марковића, познатог старог адвоката београдског. Ступила је у брак са Живком Богдановићем 29 а-

прила 1907 године. Васпитана у старом патријархалном духу, посвећујући сву своју бригу и старање своме дому, она је тај култ пренела и на многа наша хумана друштва, у којима је радила као чланица управе: у Београдском женском друштву, Ђачкој трпези и Дому госпођа женског друштва. Затим радила је као благајница и потпретседница друштва „Српска мајка”, чији је почасни члан, и као редовна чланица готово свих женских добротворних друштава. Она је увек налазила времена да активно суделује у свима потхватима, које су та друштва предузимала у корист невољних. Својим тестаментом њен поч. муж Живко С. Богдановић уврстио је, поред себе, и своју племениту супругу г-ђу Милицу за великог добротвора Београдске Трговачке Омладине

ЈОВАН САВИЋ трговац београдски Јован Савић родио се 31 децембра 1864 год. у Свилајнцу, где је овршио основну школу. Године 1878 ступио је у кожарску радњу поч. Илије Стефановића у Крагујевцу, одакле је 1880 год. прешао у Београд и ступио у радњу Браће Новаковића, који су 1883 год. заједно са Крстићем и Ђорђевићем основали кожарску фирму Крстић и Комп. По одслужењу војске био је код фирме Крстић и Спасић, а 1886 год. г. Савић је основао самосталну радњу кожарско-Опанчарску и за прераду кожа на велико у Пироту под фирмом Ћорђевић и Савић. У почетку се снабдевао сировином у Пироту на кланици и код београдских кожарских трговаца, а доцније узима директно са стране, одакле су се и београдски трговци снабдевали. Сам, помоћу немачке граматике, научио је најпотребније речи из немачког језика и ишао је ради набавке кожа у Хамбург, Амстердам, Ротердам, Хавр, Трст, Антверпен и Лондон. Он је био први од кожарских трговаца из наше земље који је набавио сирове коже из Енглеске. Године 1895 он се разортачио са Ђорђевићем и почиње сам да ради прво у Крагујевцу, а затим 1896 отвара радњу у Београду и одмах после тога заједно са Радисавом Јовановићем-Ресавцем ступа као ортак у фирму Крстић и Комп. у којој је остао 3 године. Године 1899 уговара са поч. Николом Спасићем и заједно са Светозаром Спасићем прима његову радњу под фирмом Никола Спасић и Компанија, у коју су после тога ступили и Радисав Јовановић-Ресавац и Цветко Савчић из Ниша. По истеку уговорених 5 година, г. Савић је отказао даље обнављање угоцора, јер се био решио да ликвидира са кожарским послом и да припреми други неки посао за свога поч. сина Жарка, који је у то време био у Хамбургу у Трговачкој школи.