Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

262

Срца обадвојици захваљујем на вашој искрености и отворености. Ваши су разлози, на жалост, и тешки и озбиљни и савршено асновани. Мислио сам на њих кад вам први пут писах о ономе фонду захвалности. Али мени се чинило, а и сад ми се чини ,да прави Обреновићевци тек само једном великом, дрском и тако да кажем племенитом политиком, могу још највише да учине да се тако озбиљно уздрмани положај династије Милошеве поправи и утврди. По моме схватању врло се жалосна и недостојна служба чини престолу Обреновића кад се чини неправда Карађорђу. Ви ћете ми рећи да сам ја у политици идеалиста, просто само доктринар. Могућно је. Али тек ја који сам и душом и срцем Обреновићевац пре пристајем да увећам опасности које моју љубљену династију окружавају него да пустим да Обреновић, Обреновићевци и сав народ српски учине неправду Карађорђу. У осталом није само питање да се учини правда Карађорђу, него ми баш и тражимо начина како да се учини правда уједно и подједнако и Карађорђу и Милошу. Ваша j'e мисао лепа, и никО не би био срећнији од мене кад бих видео да краљ Александар почиње своју владу једним актом правде према Карађорђу и једним актом пијетета према оснивачу своје династије Милошу. На жалост ако су гласови о духу, којим се млади наш краљ запаја, истинити, онда се од њега не може очекивати један акт који би био достојан једног широкосрдачног и великодушног Михаила Обреновића Ш-ћег. Тек опет, надам се да ови гласови нису истинити. Разумећете кад кажем да овде нити сам ја у питању нит ви, па чак ни династија. Питање је просто: треба ли српски народ да уђе у двадесети век носећи на себи прекор своје савести (мањ’ ако j'e без ижакве савести?!) и прекор образованога света, да чак није хтео ни покушати да се ма и најскромније покаже признатељан својим великим људма. Него да размислимо и даље о свему овоме, и да се опет разговоримо мало позније. Молим вас имајте доброту наредити да експедитор листа узме белешку о промени моје адресе, како вам је овде прилажем. Кажите, молим вас, моје искрено поздравље г. М. А. Павловићу а и сами будите уверени о поштовању и пријатељским осећањима с којим остајем Ваш искрени Чед. Мијатовић 31 октобра 1892 г. Драги Г осподине Вулетићу, У идући четвртак, 5 о. м., селим се одавде у Лондон. Чим тамо нађем себи нови стан јавићу вам моју нову адресу, а док j'e не добијете немојте ми слати „Трговински I ласник“. Хвала Богу те се г. Макензија толико опоравио да се може одавде кренути у Хестингс, једну оближњу варош на мору. Јако ми се допадају чланци г. Косте Симића. Има само једна тачка у којој се сасвим с њиме не могу да сложим. Немогуће је тражити од свих трговаца да у политици буду неутрални и да се тако рећи повуку из партијских веза. Немогућно је, и управо штетно би било, тражити од њих да не воде рачун о политичким интересима земље па да само гледају своје трговачке интересе. На против, ја би желео да се сваки трговац што више интересује за политичке интересе. Управо је дужност сваког образованог Србина да се за њих интересује и што је ко образованији и што више зна у толико је већа и дужност његова да се за политику интересује. Нека дакле сваки трговац припада ј'едно]’ или друној партији, али нека у њу улази с тврдом одлуком да само истини, правди и отаџбини служи и да потписује, прима и

одобрава само оно с чиме се његова савест и његово поштење може да сложи. Данас неколико себичњака и шпекуланата на врху партије лозинком да је нужна „партијска дисциплина", угушују глас савести у члановима партије и већина партијских чланова из лажног частољубља, да тобож одрже дисциплину, жртвују своја боља убеђења, своје родољубље и своје лично поштење. То је оно што не ваља. Ја се надам да he трговци као родољуби улазити у политички живот народа, у њему најживљег учешћа узимати и баш с тога припадати разним политичким партијама, али да ће баш они највише допринети да у самим партијама завлада моралнији и родољубивији дух, да ће свагда у кругу своје партије дизати глас за правду и истину, прво за општи интерес отаџбине па онда тек за интерес партије. Поздравите г. Симића и уз ово моје „одвојено мњење“ кажите му да му срдачно честитам на моралној храбрости и самосталности којом ва.м пише онако интересантне и значаЈне чланке. 'С поздравом и г. Милану А. Павловићу и вама и свима који с вама раде на листу и напретку трговинске омладине. Остајем ваш искрени Чед. Мијатовић Лондон, 18/30 децембра 1892 Драги Господине Вулетићу, Прошлог понедеоника, 14 о. м., предао сам пошти мој Божићни чланак за Трговински Гласник. После тога на два сата добијем ваше велико право „Божићње писмо“. Чекао сам да примим и оно друго са чеком и рачунима које сте авизирали. Примио сам га тек данас пре пола сата, и ево сад да вам пријем и једнога и другога потврдим. Пре овега дакле примио сам с овим другим писмом (или управо с овом другом кувертом без писма): чек на 26.9/9., 2 српске банкноте по 10 динара и два рачуна о штампању књига 0 условима успеха. Прилажем вам признанице за хонораре за месеце јун, септембар, октобар, новембар и децембар. Прилажем и признаницу да сам потпуно измирен за све примање од распродаје прве хиљаде комада од другог штампању књига 0 условима успеха. Не могу да вам пошљем признаницу и на морални дуг који дугујем вашем тако искреном и постојаном пријатељству. Велим управо да се осећам да сам вам дужник. Тако осећање мени је врло пријатно, јер ме прво потсећа да joni има добрих људи на овоме свету а тиме и кроз то и да има Бога, који никад не оставља оне који се у њ’ уздају, и ко]и им подиже пријатеље и даје помоћнике и онда где се они и не надају. Хвала вам дакле, драги господине Вулетићу, на свему што сте за мене учинили, и рачунајте у свима приликама на моју искрену и трајну захвалност. А сад да поразговарамо мало о једном од предмета вашег великог и тако пуно интересантног писма. Пре свега мојим последњим писмом ја нисам ни из далека имао намеру да вам ма у чему и ма и најмањи прекор учиним. На то не бих имао права баш и кад би било повода. Ја знам како мора бити да имате свагда пуне руке посла и не желим да од својих послова, или од своје фамилије, нити од ваше тако несебичне службе јавним интересима наше трговине откидате ма и један сахат да тек формалним писмима дајете доказе о вашим пријатељским располржењима према мени. Хвала Богу, ми смо сад већ у оној фази пријатељства где такво што ни мало није потребно. Ја сам оним мојим писмом хтео само да вам олакшам да ми кажете слободно ако је Трговинском Гласнику тешко да ми хонорар плаћа. У мојим садањим приликама мени је хонорар та-ј врло велика, управо највећа помоћ коју имам;