Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

доста гвоздене и бакарне руде, великих шума и водене снаге, зато што су путеви били рђави и што није било стручних радника. Отуда је чиста штета износила милион и по форината, те је зато МајданПек највећи неуспех владе А. Карађорђевића. Државне потребе нагнале су државу да 1850 у Топчидеру подигне фабрику за израду војничког сукна и ћебади. Она је радила до 1870 па је продата као нерентабилна. Ова фабрика, кнежева пивара у Београду (1850), Косовљанинова у Јагодини (1852) и Кренова (1852) у Чачку престављале су нешто што је личило на фабричка предузећа у доба кнеза Александра.

IX ДРУГА ВЛАДА МИЛОША И МИХАИЛА (1859—1868) Доба друге владе Милоша и Михаила обележено је даљим поступним економским напретком Србије. Овај је напредак највише окарактерисан стварањем Управе фондова. Кнез Милош је хтео ослободити сељаке зеленашких дугова и на тај начин што је допустио дужнику да заклетвом у цркви обара доказну снагу облигације. Оваква пракса почела је убијати кредит, те се Михаило реши да организује незеленашки кредит издавањем закона о Управи фондова, 24 августа 1862. Под тим именом створен је нарочити фонд, у који су се ујединили сви дотадашњи фондови главни школски фонд, фонд чиновничких удовица, фондови црквени, манастирски и болнички. Уз то је Управа фондова добила на руковање и пупилске и депозитно судске новце, па онда на приплод општинске и приватне капитале, за које је држава иначе обавезно јамчила. До 1866 најмања сума коју је по 6°/ 0 Управа фондова позајмљивала износила је 1000 гроша, па се после та цифра морала спустити на 500 гроша како би и сиромашнији сељаци могли узимати новац на зајам, јер се он само издавао на залогу земљишта. Прве последице стварања Управе фондова су неосетне, јер Управа није имала филијале по унутрашњости, за зајам је требало долазити у Београд итд. Отуда је њена установа помогла више газде но сиротињу и није сузбила зеленаштво, али је и поред тога била врло корисна. У погледу отварања Народне банке учинило се под Михаилом врло мало, Године 1864 Трговачки одбор је решио да отвори упис њених акција, а 1867 одређена су лица да израде банчине статуте, и на томе се остало. У погледу рударства МајданПек је 1859 уступљен једном француском друштву, па је 1866 с њим раскинут уговор и Мајдан-Пек стављен под војну управу, те су отада ствари у њему кренуле на боље, нарочито се копање бакра добро исплаћивало.

Михаилова влада трудила се да развије неговање свилене бубе, иначе је имала да се бори са великим економским тешкоћама због неколико неродних година (1861, 1863, 1864 и 1866). У подизању економског богатства земље није ни могло бити великих успеха, јер је за то требало новаца, а они су трошени на војску и дипломатију. Под Михаилом је учињен и први корак за ковање српског новца по десетном систему. Тада су, и поред Портиног протеста, исковани први српски новци од бронзе (од 0.10, 0,05 и 0.01 паре). У доба друге владе Милоша и Михаила извршио се и један важан процес. У првој половини XIX века у варошком становништву, главном потрошачу индустријских артикала, владала је још увек турска култура, чак и код становника који нису били Турци. Ради тога за све то време увоз из Турске био је врло жив и односио се на фесове, шамије, гајтане, ћитабију, џемадане, шајак, кујунџиске и седларске израде итд. Ово господство турске културе почело је опадати чим су Турци почели напуштати српске градове. Место турске културе почела је продирати српска и европска, те су миндерлуке истиснули дрвени и гвоздени кревети, долапе ормани, фесове и шамије —• шешири, јеменије и нануле папуче и штифлетне ит.д. Западна производња тукла је турску производњу у Србији најпре због цене и квалитета, а затим и због грађења аустро-угарских железница, које су допирале до саме српске границе. Иначе су предмети увоза и извоза и даље били исти који и раније, а трговински биланс био је активан. За време друге владе Милошеве израђен је 25-1-1860 год, Закониктрговачки за К њ ажевство Србије. Њиме су сви случајеви у трговини правно регулисани. Законик говори о трговцима, трговачким књигама, трговачком ортаклуку и трговачким друштвима, о посредственицима или сензалима, о набављачима или комисионерима, о отправљачима и експедиторима, возиоцпма или кириџијама, о доказним средствима у трговачким дјелима, о меницама и о страном законодавству. Иако је трговачке односе ставио на савремену основу, законик није још дуго изменио у животу традиционалне обичаје који су владали у односима наших трговаца. У 1864 донет је Закон о сувоземним јавним друмовима, којим су путеви подељени на државне, окружне и среске, а имали су се и даље радити кулуком. Како народна снага није била организована како треба, при изградњи путева нису добијени видни резултати. Километража путева се умножила, али је њихов квалитет био рђав, јер још увек нисмо имали добрих стручњака.