Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

Боене и Херцеговине на пучину Адријатическога Мора, около Заре, Боке Которске и прочи ини приморски предела терају и продају! Што се пак тиче оваца, коза, а наипаче свиња, таква мала марва претерива се на Јакову, Остружници, Ковину, и проче скеле у Цесарију. А терговина житна и винска код њи не бива тако важна, из узрока што жито и вино роди само за њиову потребу; следователно они такве артикле- из њиове земље не извозе, нити пак уносе. Рукоделци, иначе занатлије нису Сербљи тако важни, но тако што предају они понајвише Бугаром, који су по нашој части терзије (шнајдери), папуџије (чизмари), седлари, пушкари (туфегџије), ћурчије, механџије и т. д. А зидари и дунђери, то јест цимермани, јесу скоро сви Сербљи. Земљоделци Сербљи јесу средњи, не отвећ приљежни и трудољубиви, јербо хероји, ратоборци и јунаци како што су Сербљи, не могу заиста бити добри орачи и копачи. А тако исто бива и код других херојских народа, као што су Руси, Маџари, Пољаци и пр. Него су им жене далеко приљежније и трудољубивије у њиови послови, нежели мужеви, јербо оне сеју конопљу, после чупају је из земље, носе је у воду те квасе, после тару је на трлице или ступе, затим на гребене уреду је, опредује, откају је и платно убеле, напоследак из платна како себи тако и својим мужевима и деци покроје кошуље и друге домаће вешчи, те их сашију и уреде. Свака Серпкиња свога мужа от ушију до пете одене, сирјеч: она кромје реченог платна оперја и уреди такођер и овчију вуну, посде опреде је, отка, пак от сукна сашије мужу чакшире, прслук и гуњ, кога најпре црном фарбом оцерни; к тому јоште оплете му она и лепе шарене чарапе и појас. Гди која от црног сукна направи своме мужу и капу; а који је доброимућни газда, тај нити опанака купи... . Што се пак женскога одела тиче, она свака сама себи равним начином прави исто тако, како год и своме мужу, равне неке мале ситнице, како што су ђинђуве, шљоке, цветови и проче друге мале багателне вешчи, с којима се оне украшавају и ките; а друго, како што је кошуља, појас, чарапе, зубуни и проче женске хаљине, такве свака Серпкиња мора за себе знати направити, иначе не може се удати. Равним начином Српкиње и ору, сеју, копају, сено купе и проче друге земљоделске послове раде и совершују«. Ну временом Срби према дућанској трговини и занатима нису остали равнодушни. Охрабрени својом управом, често орођени са грчким и цинцарским породицама, долазећи са Грцима и Цинцарима у све тешње трговачке и родбинске везе, они су у трговини и занатима најпре потискивали Турке, а после, временом, и своје учитеље. Од Грка

и Цинцара примили су много штошта. На грчком су језику водили кореспонденцију, многи су знали грчки, многи су уносили у начин свога живота грчки укус. Београдски митрополит и чиновници му били су обично из грчких крајева, а Срби трговци претежно из Македоније, доцније из Херцеговине, Босне и Србије. Ну примајући много што шта од Грка и Цинцара, они су им много чега и свог сопственог дали. Имајући у Србима добре муштерије Грци и Цинцари су најпре научили српски језик, а потом, све малобројнији пред непрекидним бројем и рашћењем Срба трговаца и занатлија и српског живља у Београду уопште, они су се почели полако асимиловати и осећати Србима; нарочито је то био случај са Цинцарима. Срби су у почетку имали мале дућанчиће на периферији. Чак је и сам Милош настојавао у прво време да Срби не подижу радње и домове у јачим турским и грчко-цинцарским насељима. Одмах после 1815 године Шишко Павле купио је плац и са 20.000 гроша саградио у турској чаршији доста велику кућу са дућанима, на месту где се данас налази зграда и фирма његових потомака Анастас Павловић и Комп. Одатле до конака Милошева, по причању пок. Анастаса Павловића и сина му Милана, било је неколико абаџиских и терзиских дућана. Милош је настојавао да се Срби занатлије иселе из тог краја у српско насеље к-оје је било ван вароши. Ово настојање имао је, изгледа, и Кнез Александар Карађорђевић. Син Шишка Павла, Анастас, није се хтео селити, те га је то нагнало да остави абаџилук и ода се трговини. Садашњу радњу Анастас Павловић основао је 1844. Његов брат Димитрије је умро 1856, а Анастас је продужио радњу. Множећи се и богатећи Срби трговци и занатлије су полако се са периферије примицали центру, отварајући радње по уличицама у близини садашње Саборне цркве. Међ њима су се нарочито истицали абаџије. Робу су, по причању Анастаса Павловића, доносили из Турске, махом сукно, шајак, конац, гајтан, бућме, карпуш (црвену) чоху, зелену чоху, реснату крпу, ћитабију и т. д. Трговци су се звали преметари. Путовали су у Турску у групама. Скупи их се десетак у Београду па им се придружи и десетак Нишлија. Да би се заштитили од напада и личили на хајдуке, облачили су се у арнаутска одела и путовали размакнути један од другог на растојању од осам корака. Робу су куповали махом у Узунџеву. Да би сузоили подизање цена, договарали су се да један купи за све рецимо по 200 фесова, па да их после осталима по коштању раздели, други да за све купи срму, трећи гајтан и т. д. Временом се Београд начичкао дућанима. Прота Павле Стаматовић који је 1834 год. био у њему о томе каже; „Пол скоро часа пролазисмо само