Spomenica o proslavi desetogodišnjice Prosvjete

— 26 —

му дајете поуке. У оваким случајевима доста је оваковог човјека сасвим простога из народа научити читати. Али ја држим да је пријека нужда обратити пажњу у првом реду на оне, који су већ били у школи, јер би морали до скора заборавити читати. Нијесу они међутим заборавили читати како се обично вели за то, што школа није учинила своје, него што је читање и писање умјетност, коју треба стално вјежбати (глас: тако је). Умјетник, који најбоље слике слика нека не ради више година, па му онда дајте кичицу у руку, он онда прави грубе потезе (а од оних лијепих слика ни спомена). Тако јеп овдје. Школа учини своју дужност и научи ђака писмености, али вријеме од више година учини те појединци који се не вјежбају у умјетности читања и писања, забораве читати п писати. Учитељ имаде и сувише посла с оним новим ученицима, који му се сваке године дају да их учи, он мора с њима да постигне добре успјехе те често није ни кадар, да се брине ва оне, који су изашли из школе. Код нас у Србији има нарочитих продужних школа и то ва пету и шесту годину, тако да сваки ученик проучи и утврди се у ономе, што је у школи за 4 године научио. Сеоска дјеца неће обично да долазе у ове продужне школе јер имају посла на дому и у пољу, а осим тога ко ће их довести и савијати их у школским клупама њих, који су већ одрасли младићи, који у слободи живе, па како се у шали вели прескачу врљике. Ја сам као негдашњи професор п надзорник школски долазио у те школе и навешћу вам један примјер што је свом учитељу рекло једно сеоско дијете. Кад га је учитељ упштао зашто не долази редовно у продужну школу и да мора долазити, он је тресући главом рекао за себе (видим ја, да ћу из клупа право на прошевину). Сада, господо, настаје допста питање: како да се одржи онај капитал, што је стечен у школи или, да се код посве неука младића нова поука постигне. Треба знати да је то једна пепхолошка ствар. Треба да сваки појединац који нешто учи има и способности да прими и да може да усвоји све оно што му се рекне. Да у неку руку прими у својој души све, као што фотографска плоча прима слике. Можда који од вас н. пр. знате турски, па можете ми шта хоћете говорити, ја ништа не разумијем. Тако може бити да има људи Срба, којима ћете српски говорити, а ипак да ништа не разумију. То је обично случаји са оним, које први пут чему учимо. Дакле мора имати способности да прими, А то ће бити само тада, ако у души новајлије има колико толико нешто од тога. Т. Сава Урошевић професор универзитета и предсједник Културне Лиге примјетио је како некп радо читају народне пјесме, а други Робинзона. Ја ћу вам рећи да је мој млађи син, док је био малешан прочитао Робинзона бар 20 пута. У томе лежи такођер психолошка тајна. Та се састоји у томе, што народне пјесме и Робинзон и друге народне приповијетке знају привући пажњу, знаду заокупити машту п простог, неуког човјека и дјетета. Ако сте у стању код простога човјека дакле то изазвати, онда вам је он послушан, онда ће бити као јагње. Колико је год то лијепо, толико је тешко. Није свакоме дато да то може. Бити учен не значи бити и добар учитељ. Отуда долазе неуспјеси, који се овдје констатују п највећи радници често очајавају са неуспјеха.. Али посао је такав да се не смије вратити, увијек треба ићи напријед. Једна је наша заблуда у томе, што мислимо да одмах прва година, први корак у овоме мучноме послу мора да постигне свој потпун успјех. У овим је пословима у првоме реду енергија и истрајност пграла врло велику улогу. Овдје је често тежња за радом преча од опипљива успјеха. Ваља ићи напријед. Као вода што иде вјечито напријед, тако ваља интелигенција да тежи напријед колико год може. Резултати код тога рада су често споредни, а тренутни неуспјеси не треба да сметају равборита радника. Наш прост човјек не прима можда ексактних наука и поука, али ако хоћемо п да прими ми морамо рећи као што је увијек говорио покојни српски књижевник Милан Милићевић, да му треба казати: тако је рекао Бог, или им научне истине саопштавати у њиховим простим ресултатима, без поговора, нешто против чега он не може даље. Тако дакле поуке треба да буду догматичке, да буду свршени резултати. Не можете ви њему објашњавати потанко, одакле долази — да учени промери који је навео мало час г. др. Вукадиновић н. пр. сифилис, како се шири и т.д. већ ви њему кажите у одређеним реченицама да ће извјесне поуке о предохрани, или како је то опасно за њега, па и за потомке, за дјецу, онда ће то он да запамти, да не смије пити из чаше зараженог болесника и друго. Дакле опет понављам: то је психолошка ствар, велим. О тим ваља бити на чисто то ваља имати на уму,