Spomenica o proslavi desetogodišnjice Prosvjete

ЛО

мисле, да је све равно до мора.. А не виде, да испод тога бријега на оној равници пространој, има много увала, трња, ријека, језера п бара, па да могу заглибити и гдје се не надају. Много проповиједамо демократизам и о њему декламујемо, а у срцу своме многи смо праве аристократе. И, каква је онда корист нашем у истини демократском народу од једног таквог аристократе»

Читава ствар око народног просвјећивања у Босни и Херцеговини била је до данас у већини препуштана српском народном свештенству и учитељима.

Неко се од браће јуче иронично изразио п наругао просвјећивању од стране свештеника пи учитеља, а ја му велим: да је већа иронија п ругло од оних, који могу, а неће да просвјећују свој народ, него ли се бесмислено ругати нама.

Ми смо учинили и уредили колико смо могли. Пустите нас на миру, јер ми вршимо дужност, па не треба да нам се смета, кад неће да нам се помогне. Од данас треба да радимо још п више, а она интелигенција српска нека се стиди, која ништа не ради за свој народ; и ако их је тај „презрени“ народ извео на пут.

Брат доктор, сад му имена не знам јуче нам је показао лијепим и очигледним примјерима, да и у Краљевини Србији поред многог настојања није све најбоље у народном просвјећивању, а како ћемо се ми похвалити у томе у Босни п Херцеговини 2

Наша босанска влада својом просвјетном политиком ишла је до данас неда шири у народу праву просвјету и културу, него је својом просвјетном политиком заглупљивала и однарођивала један и исти српски народ од три вјере.

Ми смо се борили против тога колико смо могли пи онда нека није чудо што у нашем народу и данас има 83%, аналфабета. С тога према приликама нашим морамо удешавати просвјећивање и рад на народним књижницама и библиотекама.

Опростите, што ћу се осврнути на једну примједбу уваженог брата Живана Живановића, који је упоредио ваљаног раденика слично ловачком керу, који ланац кида само да лов улови, а ја ћу се нашалити и запитати: како ћемо назвати оне, који неће ланац да кидају него остају у вежњу и шта ћемо с њимаг !

Врло је лијепо казао поштовани брат Остојић, секретар Матице Српске, да предавања не треба држати само тежацима и маси него и многим нама и заиста би било корисно кад би се више предавања одржало многој нашој интелинонца и о дужности просвјећивања себе и свога народа.

Такође једна сестра Српкиња врло је лијепо говорила, али је на свршетку рекла: нека „Просвјета“ позове п женске да заједнички ради на народном просвјећивању, а ја мислим: ко осјећа способност и дужност, треба сам да иде на рад било то мушко или женско и да не треба чекати да га други позива.

Није доста браћо, да се резолуције доносе и одбори бирају и на један одбор све наваљује, него оно што се донесе и ријеши, да се о ономе стварно ради.

Ја сам за рад и једино за рад, као што је давно казао г. предсједник Новаковић: „Све што сам постигао и што имам, то сам само радом задобио. Увијек сам осјећао дужност према раду и у томе се нијесам покајао“.

Ове примједбе које сам навео, не узмите за зло. Што сам осјећао, дужност ми је да овдје речем, а не треба да се пшта, ко просвијећеност у народу шири, него како је шири. (Пљесак: Живио !).

Г. Стојан Новаковић одлази. Предсједничко мјесто заузима г. Сава Урошевић. Предсједник г. Сава Урошевић: Има ријеч г. др Емил Гаврила.

Г. др. Емил Гаврила: Госпође и господо! Предавање господина референта могло нас је заиста обрадовати, јер смо у њем много шта ново чули. Чули смо рад Културне Лиге у Српском народу у Србији на народном просвјећивању. Изгледа да се ради да се народни универзитет подигне. Ја бих молио да ми допустите да пређем и на друге крајеве, пошто је г. референт нагласио што се тиче народног универзитета: други крајеви су далеко од тога да би остварили ово. Знам у Војводини су народни црквени одбори ријешили да таково нешто створе, али су политичке прилике сметале. Осим тога треба се сјетити да они до данас нијесу готово ништа извршили, а уз то треба и доста нов-