Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

82

тако, да би сваки од њих у подобном случају исто тако поступио као и пок. Велимировић. То су људи нежна, осетљива срца, неспособни да поднесу и преживе тако сурове ударце. Шина осетљивос је њина слабост и њина величина. |

Ја радо верујем г. Драгашевићу као професору наше војене академије и васпитачу тога осетљивога колена, али се тако исто сећам, како је у сличном слу чају, какав се десио са пок. Велимировићем, поступао пок. мајор Паја Ђорђевић — (шта га их је покојних,) вршњак Велимировићев. Место да мисли на самоубиство, он је тада спомињао дер, 32 који би, у крајњем случају, дао везати Черњајева и — пушкарати га.

13. августа било је у нашем штабу ведро и весело. Турци су одступали и ђенерал се спремао да пређе у наступање. Многи у штабу добили су тога дана одличија и чинове. Тако је пуковник Комаров постао „превасходитељство“ т. ј. ђенерал; мајор Владан Ђорђевић постао је, „за претрпљени страх“ у Шуматовцу, потпуковник, мајор Сава Грујић, као командант целе артиљерије, која је дејствовала 11. августа, такође потпуковник; пуковник Коста Протић, командант алексинач-

ких положаја, добио је, као накнаду за изгубљенога брата, (капет. Жив. Протића) ђенералски чин. На овај се рачун у штабу пило и веселило. Ђенералу дође телеграм од аустро-угарскога конзула у Београду, у коме конзул јавља, да је дознао, како је некога аустријскога лаћмана, дописника „Нове Слободне Пресе“ (заборавио сам му часно име), који је био у турском табору, нестало у борби на Шуматовцу, те се по томе мисли да смо га ми заробили, и конзул пита шта се мисли с њим чинити. Ново превасходитељство рече ми те написах

конзулу овакав одговор:

„Човек, кога тражите, није у нашим рукама. Из битке од 11. августа ми имамо у опште врло мало за-

робљеника, али у толико је већи број мртвих, које су Турци оставили на бојном пољу. Ако је у борби не-