Srbadija

Св. 3.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

59

Фустов ме премери. — Но, па шта да радиш? рече дагано и широко жмирајући. — Тим горе . . . ако се дозна. Не ће је сахранити. Ваља је оставиги , . . . тако, да! Ама мени га иначе веома проста мисао не ће никако у главу, ал' пракгична памет не изневери мога пријатеља. Кад ће . . . је сахранити? продужи. — Сутра. — Ти ћеш ићи? — Да— Кући или управо у цркву? — И кући и у цркву; а отуда на гробље. — А ја не ћу ићи. . . Ја не могу, не могу, прошапута Фустов, па стаде јецаги. Он се и с јутра код истих речи заплакао. Ја сам приметио, дасе то често догађа с оним, који нлаче: баш као да се неком речју, већином незнатом — али баш том, а не другом •отвара извор суза учовеку, потреса га ибуди у њему сажаљење и нрема другоме и према себи . . . Сећам се, једна сељанка приповедајући ми о изненадној смрти своје ћери, за ручком, све се топила у сузама, и не могаше даље приповедати, чим је дошла на ову изреку: Ја јој велим: Текла? Аонамени: мајко, а куд си дела со, где је со-о. Реч би је „со" убила. Но мене су као и југрос, мало дирале речи Фустовљеве. Не могох се довити, како да ме не пита, да л'није Сузана што оставила за њега? У опће, цела им је узајамна љубав била за мене загонетка; па је и остала загонегка за мене. Нроплакав својих десег минута, Фустов устаде, леже на диван, окрену се лицем дувару, па да се макне. Попричекам, но кад видим, да се онне миче и не одговара ми на питања, одлучим, да одем. Можда га и не праведно бедим, ал' он мал' што не заспа. У осталом, то баш не би доказивало. да он није осећао дубоку тугу . . . него је био таке природе, да није могао дуго подносити јад и чемер. Већ је био сувише обичне природе. XXVI. Сутрадан управо у једанаест сахата, већ сам био на рочишту. Цигани вејаше са ониска неба; слаб мраз, спремаше се југовина, но ваздухом духаше оштри, немили ветрови . . . Вио је велики посг, време похладно. Застанем г. Рача на сгепени његове куће. У црном Фраку са жалбеним тацлијама, без шубаре на глави, кидао се жив од грдне жалолости, млатао је рукама, био се по бутинама, дерао се сад у кућу, сад на улицу, да наместе мргвачка кола, што су ту стојала са белим носилима, н оно двоје поштанских кола, поред којих су четири гарнизонска војника у жалосним шубарама преко намргођених очију, замишљено чепркали дробни снег дршком не упаљених букгиња. Читава шубара седе косе над црвеним лицем г. Рача, све се пушнла, а глас му, онај медан глас, већ је промукао од силна напрезања. „Ма што је с јеловцем? Јеловца! овамо ! јелових грана !" завика; „одмах ће се сандук износити! Јеловца! Дед' амо јеловца! Живо!" продера се још једном, па ускочи у кућу. Видио еам, да сам крај све своје тачности одоцнио; г. јеРач нашао за добро, да се пожури. Служба већ прошла! свећеници — од којих је један имао камилавку, а други је млађи врло брижљиво очешљао и намазао косу, — појавише се заједно са „причтом" на степенима. Мало час, ево и сандука; носе га кочијаши, два вратара и путунџија. Г. је Рач ишао осграгу, држећи се крајевима прстију за заклопац, и све је викао: „лакше! лакше!" За њим се љуљајући вукла Елеонора Карповна, у црној хаљини са жалосним тацлијама и она, а око ње јој породица; после свију иђаше Виктор у новом мундуру под сабљом са Флором на руци. Носиоци стењући и препирући се метну сан-

дук на носила; гарнизонскн војннци ужегоше буктиње, које одмах запраскаше и задимише се; заори се плач нросјакиње, којасе случајно тудеси, црквењацизапојаше, цигани одједном учесгаше, па се обрнуше у пбеле мухе"; г. Рач завика: „Збогом! дед' мичи се! па се цео спровод крену. Ван породице г. Рача, бијаше свега пет људи, који иђаху за сандуком: веома похабан часник путова за обртност у мировини, са избељелом траком Сганислава на врату, коју мал' те није узајмио ; помоћник иолицајског поручика, човечуљак са смиреним лицем ижедним очима; неки сгарчић у одећи од камелота; необично дебели рибљи трговац у трговачком модром огртачу — све је ударао на своју робу, — и ја. С почегка сам се пренеразио, да нема женскиња (јер ниси могао рачунати две тетке Елеоноре Карповне, сетре кобасичара, и још неку кривобоку девојку, са модрим наочарима на модром носу), ни пријагељица ни другарица; но размислив, видио сам, да Сузана са својом нарави, васпитањем, са својим успоменама, не могаше имати другарица у тој средини где живљаше. У цркви се окупило доста света, више непознагих, но нознатих, што си им могаоизлица читати. Опело не нограја дуго. Чудио сам се, да се г. Рач крстио ио све мирно, баш као православан и мал' те и црквењацима не помагаше, да боме само гласом. Каднајпосле дође време да се праштамо са покојницом, ја јој се дубоко поклоним, но не дадох јој последња пољупца. Него г. Рач је по све неусиљено извршио гај страшни обред; са поштовањем целим теломклањајући се ионуди сандуку часника са Станиславом, као да га зове на част, па своју децу ухватнв подизаше их на високо, мислиш замахује и све редом поднашаше лешини. Елеонора Карповна опростивши се са Сузаном од једном залелека, да се црква све орила; него се на брзо умирила па све питаше узбуђеним шапутом: „А где је моја кеса?" Виктор се држао на страни па изгледаше да је целим својим понашањем хтео показати, како је он далеко од свију гих обичаја и како он го све негом из пристојности чини. Највише саучешћа од свију ноказао је сгарчић у капуту, који је био пре петнаест година земљемер у Тамбовској губернији и од то доба никад да је Рача видно; Сузану не познаваше баш никако ал му је већ пошло за руком да смири две боце ракије у крчми. И тетка ми дошла у цркву. Некако је дознала, да је покојница била баш та госнођица што ме је оно посетила, на се страхота узбуни. Не одлучи се да ме сумњичн у гадну послу, но не могаше да себи протумачи како се го догодило . . . Мал' те не уврти себи у главу да се Сузана из љубави ка мени одлучила на самоубиство, па обукавши се у најцрње хаљине са скрушеним срцем и сузама мољаше се на кољени за успокој душе покојници; даде уналити иред иконом „Умирења туге" свећу од рубље . . . И „Амишка" јесњом дошла и молила се, но највише је на мене гледала и трзала се . . . Та сгара девојчица— леле мене! — не бијаше спрам мене хладнокрвна. Излазећи из цркве тетка ми је раздала сиротињи сав свој новац, више од десет рубаља. Једва се једномипраштање сврши. Узеше сандук покривати. За све службе не могох се ослободити да девојци право погледам у нагрђено лице; ал свагда, кад год би ми очн лако прегрчале по њему, чинило ми се, е ми хтеде речи: „он не дође, он не дође." Стадоше издизати заклопац на сандук .... Ја се не уздржах, бацимоштар поглед на покојницу. „За што си то учинила?" запитам је и нехотице . . . „Он не дође!" учини ми се чујем последњи пут .... Чекић зазвеча по клинови и сад је већ све свршено.

XXVII. Идући за сандуком кренемо се на гробље. Бијаше нас свега четрдесет људи, разна занимања, у истини дангубна гомила. Више од једног сахата трајаше мучан спровод. Време све горе. Виктор је већ на по пута сео на кола; ал г. Рач корачаше мушки по огкрављеном снегу. Мора да је тако исто корачао и тако исто по снегу кад је оно после кобна сасганка са Семеном Матејићем ликујући водио себи у кућу за свагда изгубљену девојку. Коса „ветерана", обрве му осуше се праменима снега; час се сав заиурио и кречао, а час би мушки се храбрећи округлао своје јаке мрке образе .... Одиста, могло се помислити, е се смеје. „После моје смрти мировина одлази Ивану Ђемјанићу", дођоше ми опет у намет ге речи Сузанине споменице. Једва једаред дођемо на гробље, дочепамо се скоро ископана гроба. Брзо се сврши и носледњи обред: Сви се попритргогае, сви се ужурбаше. Сандук склизну на ужетима у неситу јаму; станемо је загртати земљом. Господин Рач и ту показа своју мушку одважност; он је гако оштро, са таком силом и тако замахујући бацао груде земље на заклопац од сандука, тако би се при томе ногом напред одупирао, гако је момачки испупчивао своје прси, да се не би јаче на посао дао ни кад би му ваљало своје најљуће злотворе камењем побити. Виктор је као и пре стојао на страни; он се све умотавао у огртач и превлачио брадом по дабровој огрлици; остала су деца г. Рача одано мајмунисала оцу. Да се хитају песком и земљом чинило им је велику радост, за што их у осталом не можемо кривнтн. Хумчица се диже на место јаме. Већ да се разилазимо, кад ће од једном г. Рач окренув се на војничку с лева свуд у около и шљапнув се по бутини јавити нам свој »господи мушкима", да нас позива а тако и „штовано свећенство" на »даћеван сто« ту одмах до гробља у главној дворани веома пристојне гостионе, штоно ће се држати „бригом прељубазног нашег Сигисмунда Сигисмундовића ..." Ту ће показати на помоћннка полнцајског поручика па дода, да крај све своје туге и лутеранске вере он, Иван Бе.мјанов Рач баш као сваки Рус цени више свега старе рускеобичаје. „Моја жена" продера се — „и госпође што су имале доброту да дођу амо, нека иду дома, а ми господа мушки дед' да се сетимо скромном трпезом сени „усопшен рабћ! Твозн!" Предлог господина Рача буде примљен са искреним саучешћем; „поштовано" се свећенство некако онако својски погледа међу се, а часник путова за обртност потапшаИвана Ђемјанића по рамену и назва га родољубом и душом онћине. Упутимо се сви колико нас је у крчму. У крчми у сред дугачке и широке, иначе посве пусте собе на другоме спрату стајаху две совре постављене боцама, јелима, кашикама, виљушкама, ножевнма, а око њих столице; смрад скоро облеиљене таванице са мирисом „вотке" (ракије) и олаја удараше у нос и стешњаваше дисање. Помоћник полицајског поручика као уредитељ посади свећенство у зачеље, где су се највише посна јела нагомилала; до свећенства седоше други гости: пировање поче. Не бих узео тако свечану реч: пир; али свака друга реч не би одговорала истини. С почетка је ишло све доста мирно, сувише и са неким одсенком жалости; уста жвакаху, боце се празнише, но чули би се и уздаси — можда и они што помажу варењу а можда и из искрена саучешћа сећало се гу на смрт, обраћало се пажња на краткоћу човечија живота, на ништавило земаљске наде; часник путова за обргност приповедио је неку, додуше војничку анегдоту ал' пуну науке; баћукша му