Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

188

није имало никаквих посљедица јер је на скоро после тога био премештен из Србије. Још поизодавна молио је се он да га преместе у Босну на место Хаџи-Муставе који је био крив што није умео да изврши Ферман о уништењу јаничарске војске, а да се ненаиђе на отпор у другим покрајинама царевине. Порта опет од своје стране није могла наћи способнија човека за утврђење спокојства у Босни где је тада владала потпуна анархија (неред) но што је био за то АбдулРејим који је било у свези и споразумљењу са најбогатијим спахијама босанским. Абдул-Рејим остави Београд а управу преда у руке свога Ћаје-Измашла за време док други ко не буде назначен на његово место. Милош је радио да на пашино место у Београд дође Дервишбег, син Хапи-муставе ког су дахије убили но који је оставио био по себи добре успомене код српског народа. Али Порта није се одазвала на Милошеву молбу и премести на пашино место у Београду Хусејинпашу из Ниша. (":>),

Свечаност с којом је био предусретнут руски курир (нарочити доносијоц писма) у Србији завршена је тиме што су торжанствено прочитали Акерманску конвенцију (уговор) у крагујевачкој цркви а у присуству Герасима владике ужичког п шабачког, многих архрмандрита, п свештеника, свију кнезова и кметова и многобројних депутата што је народ изабрао. То је било 14. Новембра 1827. год. Људи који су се тако били пскупили у цркви сачињавали су велику народну скупштину. Пошто је свршена служба црковна изиђе на једно нарочито начињено поузвишеније место Милош заједно с руским весниким (куриром), архијепископом и својим секретаром Димитријем Давидовићем п овај последњи прочита пред народом у име Милошево дугачку беседу. Ова је беседа интересантна тим што је у њој Милош и овом приликом износио своје заслуге пред народ. У почетку се говори како је Милош још за времена свирепог Солиман-паше који толико крви проли, и у биткама с Турцима свагда се бринуо како ће склонити срце Султаново на милост и како је радио и код цара Александра о заштити српског народа код Порте. „Цар Александар испунио би и своју и нашу жељу, вели се у тој беседи, да га Овевишњи не лресели у вечност, па и на самој самртној постељи поручио је великодушни цар у завештању своме наследнику и брату да и он тако исто заступа, Србе код Султана као и покојник, — вечна му памјат!“ На ово је искупљени у дркви народ одговорио ускликом: „Бог да му душу прости! Вечна му памјат!“ Даље се говорило како је цар закључио са Султаном нови уговор и у исто време прочита се писмо од руског министарства странских послова. „Видите ли, браћо, како је близу