Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

281

жавали Адријанопољу 1829 године. Мехмед Веджи водио је преговоре с њима о предаји града - и генералкомандујући у руској војсци остави га у његовом звању. Овде учини познанство са најизображенијим официрима генерал-штаба руског, а после војне преместе га у Солун где је такође волео да се дружи с европским конзулима и трговцима. Он је био у реду образованих Турака, који су одобравали све реформе султанове, и познавали слабе стране турског живота. Кад су Срби чули да он долази ва београдског пашу, радовали су се што ће ненаситног и лукавог Хусејина да замене човек с којим су се млого лакше могли водити преговори о последњим не извршеним чланцима хатишерифа. При сввем том Милош по своме обичају пошље новоме паши замашан поклон. Ови новци нису бачени у залуд. Рачуни о ђумручким дохотцима и о количини прихода са војених имања били су састављени у повољном за Србе смипслу и одма послати у Цариград. Димитрије Давидовић, Отојан Оммић и Лазар Тодоровић који су пређе водили преговоре с портом о хатишериФу 1880 године, наново се врате у Цариград да сврше и ову ствар о ђумруцима и о општој суми данка. Они су имали дозволење да могу на сто или на двеста хиљада повисити предлагану општу суму данка у 3.000,000 гроша а осим тога, предложити исплату ове суме у аустријским дукатима по курсу. Преговори српеких посланика свршили су се боље, него што се Милош надао. У Цариграду рачунали су Србију за веома сиромашну земљу. Што је у Цариграду било овакво мнење о Србији то се има приписати једино пашама који управљаше у Београду. Да не би навукли на се завист чланова Дивана и да би одњих сакрили своје приходе, београцке паше свагда су престављали Србију као земљу која је веома сиромашна у својој производној снази. О ђумручким дохотцима, које су већином управитељи ђумручки и паша делили међу собом вазда су престављали, да ти доходци једва покривају трошкове управе ђумручке. Богате спахије, кад су запитани о приходима њихових добара, једно да би сакрили своја богаства, а друго бојећи се да не би њихови доходци били подељени међу неколицином чиновника, такође су давали сведоџцбе које су куд и камо биле далеко од истине. Ове је то учинило те је порта у велико попустила у преговорима са српскин посланицима, који опет са своје стране нису заборавили источну навику ценкања. Они су са ужасом саслушали предлог портиних чиновника да плаћају годидшњи данак у 3.000.000 гроша. И казујући спромаштво своје земље напоменуше , како им треба да плаћају још и своје чиновнике, унутрашњу полицију, кнеза и за одржавање разних завода. Порта пусти по милијуна. Симић и Тодоровић