Srbobran

СМОВРАИ

ВроЈ 37 $

бКВОВКА^ _ 5ЕКВ ^УЕЕКћУ РићНвћед ћу БЕЛЈЈ1АМ Е01ЈСАТ10МАЕ АМО ВЕНЕУОЕЕКТ Е1;ЛС ОР 5ЕК.В РЕОЕКАТ10К „5ЕОСА" ЦЈ У(ш »апд 31гее{ ^емг Уогк, N. У.

Вшипем Мапакег: М. X. Рирш, 443 XV. запд 5ћ, Ие» Уогк, N. У. ТЕ 1 .ВРНОНЖ; СНК 1 . 8 ЕЛ боо*. Е(И1ог: М. Тпуипас, 443 XV. ггш! 51 гее», Ке« Уогк, N. У.

1 '|>(м > е (1 и 1осош1-с1ав1 шаН*г а1 (ће Рој( 0 (все о! Nауе Уогк, N. V., ипЈег (ке ас! о’ Магсћ Ј, 1879.

ју на Талијане — ако нису ради да опет гладују. Балфурово писмо г. Вилсону. 17. јануара упутио је А. Балфур, енглесш министар спољних послова, преко енглес ког амоасадора у Вашингтону, једно подуже писмо председни ку Вилсону. То писмо је допуна познатој заједничкој ноти Савезника. У њему Балфур, на врло јасан и леп начин, об]ашњава становнште Савезника. При томе су трн стварн главне. Прво, да мира у Европн не може бнтн све дотле док постојс силне освајачке државе поред слабих и нсакапених националних држава, веи да се морају, што је могуке више, појачати мале нацноналне државе. Друго, да Турска мора нпи из Европс. Старн државници веровали су да пс Турска бнти у стању одржавати рсд, и на тај начин чувати мир, међу многобројннм завађсшгм народ ностпма на Блиском Истоку. С п мо јс то био разлог, зашто ј ’ трпљена Турска. Ну Турска пе само није била у стању то да учини, пего је, на против, постала агресивна. Трепе, Балфур вели, што је тачно, да се у будупе Европа нс може ослонити само иа међународне уговорс. Те уговоре је погазила Не мачка данас, погазипе их и сутра. Од њих је нмала само штете она страна, која се на њих ослањала, а Иемачка користи тиме што их је погазила. Зато се тражи двоје: да се исправе границе, малн народи ослободе, и створи савез јаких држава које пе дати снаге извршењу међународних уговора. Ово пнсмо Балфурово сматра се као претеча новог доба. најава слободнс и срепне Ев. ропе. Руска жетва. По објави руског министар-

:тва војног, током прошле го;ине Руси су заробили 428.000 1 устронемачких војника и о(шцира-, запленили 525 топота, 1661 машинску пушку и 21 мужару (прангију) за баање рововских бомба-. Вспи део ове жетве пожео ј давни руски војсковођа Брунлов. Немачни гусари. Прошле недеље сазнало се да се у јужним деловима Атланског Океана налази један псмачки гусарски брод, који је, како се прича, потопио до са да 21 трговачкн брод. Међу по топљеним бродовима налазе се и 8 енглеских и 2 француска велика пароброда. Нс зна се т.ачно колико је бнло људских жртава. Енглески и француски ратни бродови пошли су у потеру за овпм немачким гусарским бродом. Из Швајцарске. У вези са нагомилавањем немачке војеке у близини Базела долази и вест да Швајцарска вршн делимичну мобилизацнју п да је веп позвала под заставу своје обавезнике из Сједнњеннх Држава. Значи да се, за случај повреде швајцарске неутралности, Немци имају надатн онаквом истом дочеку какав су нашли у Белгији. Нов предлог председника Вилсона. У понедељак, 22 овог месеца, држао је председник Вилсон пред сенатом у Вашингтону један врло значајан говор. Ма како оила различна мишљења о томе гово говору, она пе се извесно најзад свести на то, да наши Савезшгци немају разлога да с њим буду незадовољнн. Ми о њему говоримо на- другом месту.

Г0.0 1 ПРЕШНШ вилсш

II ако раннје наговештен, го вор председннка Вплсона у сенату 22 овог мссеца изачзвао је нпак опште изненађење. Оп пс, нема сумње бити предмет најсупротннјпх тумачења, као н његова нота упупена зарапеннф странама, али је веп сада нзвесно да је његов значај врло велики. Садржнна говора своди се у главноме на ове тачке: 1) Мнр мора бити општи и заснован не на равнотсжи снла, него на заједннци сила; 2) Он мора бнти мир без победе, мир међу равнима; 3) Он не сме правпти разлику између врава великих народа и права малих народа; 4) Он мора усвојити начело да је извор власти појединих влада у пристан ку поданика на њихову владавину; 5) Он мора створити уједињену, независну и аутономну Пољску; 6) Мора се загарантовати неповредива без-

оедност живота, вероисповести, нндустриског и друштвеног развитка свима онпм народима којн су до сад живели под влаш пу влада непријатељскн расположених према њима; 7) Сваком велнком народу мора се запарантовати непосредан излаз на море; 8) Морскн путови морају бити слободни; 9) Треба ограничити наоружање н на суву н на води; 10) Ниједна држава не треба да тежи да прошири своју власт на дру гу државу или други народ. Као што се види, први је услов ствар даље будупности и он стога може бити за сад остављен на страну, ма да је у ствари важнији од сваког другог услова у овом низу. Услов да мир мора бити „мир без победе, мир међу равнима” има чисто формалан значај: њиме се хопе да олакша положај оне зарапене стране која буде приморана напопуштање; даје јој се могупност да. попусти не

стога што мора, него стога што хопе, што је, рецимо, „свесна своје дужности пред Богом и пред људима.” Али кад се та два услова оставе на страну, сви остали услови, њих осам на број, иду чисто у прилог наших Савезника. Пре свега, они су ти који се у истини боре за права малих народа, п који су то доказали и на делу. Они су ти који траже слободу свих оних покрајина и народа који су, било у скорој било у ранијој прошлости, потпали под туђу владавину против своје воље. Они су ти који траже и уједињену Пољску; јер кад Немци говоре о Пољској, они под тим именом замишљају само Руску Пољску, сматрајунн да она половп на пољскога народа која се налазила у Немачкој и Аустрији прс почетка овога рата, треба и даље да остане тамо где је. II шести услов може бити наперен само протнв централннх сила, јер су у Немачкој пишта ли Французи у Елзасу и Лорени, а. Пољаци у источном делу Пруске; у Аустро-Угарској су пиштале све народностн сем Не маца и Маџара, ау Турској свс народности сем Турака. Седми услов, по коме сваком великом народу мора бити загаран тован непосредан излаз на море, иде очевидно у прилог руском захтеву да се Русији створи приступ у Средоземно Море. Морски путови чију слободу тражи 8 тачка, слободни су и данас за све сем за меџународне одметнике, према. томе ни у томе захтеву нема. ннчега неповољног за Савезнике; ми Срби можемо још поздравити с нарочитом радошну тај услов, јер по њему не би ни једно море, па ни Јадранско ,могло битн претворено у ма чије језеро. Савезници су, даље, ти који су у више прилика покретали питање о ограничењу наоружања, нарочито Русија и Енглеска, а Немачка је та која на то ннје пристајала ни по коју цену; према томе и девета та-чка нде у прнлог Савезницнма. Нај зад, Немачка је та, или боље ре пи, Пруска је та, која је освајање држава и народа поставила себи за начело, а Аустро-Угарска јс још у најновије доба насилно, противно вољи становништва Босне и Херцеговине. приграбила те две покрајине; а ова-ј рат нзазвале су те две земље поглавито тиме што су мнслиле да је дошло време да прогутају и Србнју. II десета тачка је дакле наперена не против Савезннка. него против Цснтралних Сила. Нема сумње да овај Внлсо нов говор стоји у непосредној вези са последњим догаџајима. Савезници су у свом одговору на Вилсонову ноту изнели јасно и разговетно своје услове за мир, јер су могли целом свету да докажу да њнхови услови значе у ствари задовољење нај основније ме^ународне правде, док Немци нису имали храб рости да кажу шта хопе. Немци су могли избећи да одговоре одрсђеио на ноту председника Вилсона из два разлога: илп стога што су њихови услови за војевачке природе, те би могли раздражити неутралце; или стога- што су вољни на велика попуштања, која би могла иза звати незадовољство међу њима и њиховим савезницима. Ма што да је од тога двога случај, председник Вилсон даје им овим доста јасно на знање да

он у главноме усваја савезнич ко гледиште. И баш стога је председник Вилсоп и морао говорити о „миру без победе”, јер иначе не би био неутралан. Главна је сврха говора и предлога изнетих у њему да се не прскину преговори о миру. Председник Вилсон не сматра да је испунио своју дужност само првим покушајем, својом првом нотом, него ево чини и други. И као год што је прва но та, поред свих оштрих критика, учинила неоцењивих услуга правди и правици, јер је показала да Савезници не крију своје намере, а да Немачка са својнм помагачима не сме да нзиђе са отвореном изјавом, та ко ће исто и овај покушај, ма колнко био критикован унети нове светлости у ситуацију. Глсдиште Сједињених Држава после овога говора јасно је и одреџено, а већ то није мала ствар, баш и кад овај говор не би нмао никаквих даљих после дица. Али п те даље послсдицс по свој прилпци нене дуго изостати. М. Т.

ОСТАВКА МИНИСТРА РАДОВИћА. Прошле недеље јавиле су но внис из Париза, да је дао остав ку и последњи министар председник краља Николе, Андрија Радовић. Лазар МијуШковић дао је оставку раније. Радовић је покушавао да лепим наговори краља Ннколу да не омета уједпњење српског народа, али узалуд. Због тог.а питања је у опште јсдан по један министар давао оставку, па најзад и РадовиЋ. следујући своме колеги Јанку Спасојевину, чија је оставка саопштена у прошлом броју.

професор и резервни коњички капетан.

Јуначка смрт капетана. Антуле, о којој су службене „Срп ске Новине” на Крфу донеле опшнран чланак, позната је већ и Србима у Америцн; мн доле изложени некролог саопштавамо поглавито стога што је он нз пера Павла Поповића, лрофесора Српске Књижевности иа Београдском Уннверзитету. наставника н несуџеног колеге покојног Антуле. Да на поменемо још да је тај некролог објављен у Лондону на енглеском и да га. ми саопштававамо у верном преводу. Један српски јунак. Смрт капетана Антуле. У току ове чстиригодишње борбе Српска је Војска претрпела огромне губитке. Погинуло је много најбољих српских официра, а погинуо је н велики број одличних писаца, студената и других. Ту скоро јавили су Лондонски и други енглески листовн „да је славно погинуо на пољу части храб ри коњички капетан Никола Антула, одличан књижевни критичар и историчар”. Рођен у Београду 1885 године, у одличној српској породици, Никола Антула школовао се у престоници, свршивши са одликом универзитетске студије године 1909. Онда је постао наставиик у једној од

најбољих гимназија у Београду. У јесен 1913 године отишао је у Рим да тамо у богатим библиотекама проучава књижевне везе између Србије и Италије. Своју главну пажњу посветио је периоду препорода у ДубровачкоЈ’ Књижевности, која је, као што је познато, нео бично цветала под утнцајем та лијанске књижевности тога времена. Он је био одличан књижевни критичар и историчар, и у српским књижевним и научним круговима нолагане су у њега велике надс. Катедра Дубровачке Књижевности иа Београдском Универзитсту била је њему намењсна. Објавио јс внше расправа о старим дубровачким несницима и новијим приповсдачима. Али су његове студије прекинула оба балканска рата п овај рат, у којима се је одликовао као необичан јунак и у које је ушао као потпоручник, а после унапреџен прво за поручпика, а потом за капетана, Својим јунаштвом одликовао се је у свима главним биткама српскога ратовања — на Куманову, Брегалницн, Руднику и Битољу.Ма да никад ннје био рањен, два пута је имао тнфус, и то у најгорој форми, а после повлачења кроз Албанију. У крвавој битци на Црној Реци, у новембру прошле године, погннуо је славно као командант једнога. истакнутог коњичког одреда. Његова смрт је врло великп губитак за младу пнтелектуалну Србију, и њу искрено оплакују свн без разлике у тој несрећној земљн. Дао Бог да његова смрт не буде узалуд; дао Бог да она значи један корак у напред на путу ка крајљој победи!” Тако се, ето, ирофесор Павле Поповић опрашта са својим бившим учеником. 0 покојном Антули, који је и лично био нео бпчно честит и симпатичан, п којн је кроз све горе наведене борбе прошао не стога што је морао него стога што је хтео јер је као човек ретке писмености н као зналац више страних језнка могао врло корнсно послужити н ван борбе, а после прележана два тифуса могао је у свако доба веп и због здравља добптн лакшу службу у позадини — имане се потпуна слика тек кад се зца п ниже наведено место из већ поменутог чланка у службеннм „Српским Новннама”: „Најбоље године својс ране младости (Испунио је Антула одушевљеннм радом на југословенском покрету. Он је жнво учествова« у стварању тога покрета 1903 године, био је је*дан од главних покретача „Словенског Југа”, један од главних прнређивача Прве Југословенске Нзложбе у Београ ду п један од најактивпннјих омладинаца из те генерацнје.” Тако је у Антули нзгубљен један млад научник. реткс спре мс и дара, један јавни радник великог одушевљења и необичне честитости и један херој ретког самопрегоревања.. М. Т.

За Српску Сирочад Говор уреднина ,,Србоб|рана’’ при ступању у нову годину иа селу „Удружених Срба”, одржаном у „Српсном Дому у корист српске сирочади.

СВЕ ПРИЛОГЕ ЗА СРПвКУ НАРОДШ’ ОДБРАНУ ТРЕБА СЈАТИ НА ОВУ АДРЕСУ: РЕОР. М. I. РХЈРШ 443 иГеа* за 5 (ге« УОКК, N. Т

ДРАГА БРАћО И СЕСТРЕ! Ви стс вссели. Дао Бог да будете весели данас, цсле годппе и до вска! Ма да нашој брани у старом крају није до весеља, ви нематс себи шта да пребацујете, јер сте од своје страI с учинили све што сте могли да олакшате невољу браће која г/градају. И вечсрас вама нијо било главно весеље него помоћ српској сирочади; да бисте сакупили што више прнлога за мале српске паленике, којих је сад више него икад, ви сте скупљање прилога нретворили у дочекивање нове године. Хвала вам! Да, српске сирочади има сад више него икад. Пма је у сгароме крају, а има јс и у туђини. Пролазеећи кроз Албанију у врсме повлачења имао сам више пута прилике да видим како у дугачкој. готово непрекидној поворци пешака промиче мазга коју гони жена оборене главе; на мазги се види једна илн две корпе. II онда би се десило, не једаи пут, да нз корпе зацви.III детињи глас. Тако јс, ето, српска мајка спасавала своју децу одтуђинског ропства. Док је отац био тамо, негде далеко иза непроходних арбанашких кршева, у борби или, авај! можда воћ п у гробу. мајка јс, оставивши кућу и покућство. натоварила ка мазгу само оно што јој јс најмилије, своју децу. Је ли потребно рсћи да су те матере стизале у слободу са жнвом децом. али без икаких средстава? Је ли потребно рени да су често пута гаква деца стизала у слободу ча« и без својих матера? Јер је у пустој Албанији било много зиме и снега, а мало хлеба н крова, те јс многа мајка свакн залогај и сваку топлију хаљину уступала својој деци да би пм спасда живот; али јс ту материиску милошту платила својим жнвотом, понекад још уз пут, р много чсшћс доцније, од гладовања н нзнурености или од назеба, Алн дсца су спасена. Т.акве деце има- повећп број. деце оез оца п мајке, без пгде икога. II што је најглавније, таква су доца понајчешће од честитих родитеља, од оцева који су погипули у борби с непријатељем н од матера које су жртвовалс свој жнвот да би спасле своју децу од срамоте н ропства, Сад ту децу треба спасаватн н даље. Треба нм спастн не само живот, него п душу, треба нх сачуватп не само од гладп п студи. него и од незнања п греха, Т]>еба учинити све да се та деца врате у слободну Србнју здрава п спремна за жнвот, да се врате као достојни потомци својих чесгитих родптеља. За то дабогме треба новаца. Ви сте то разумели, н дали сте. Одвојпли сте од своје свакидашње зараде. заслужене у знају лица п саставили врло лепу суму. Хвала вам!. Али, кад су већ у пнтању српска деца, да вас упозорим на још једну дужност. II овде у Амернцп пма српске деце. Та деца имају. хвала Богу, жнве и здраве роднтеље; то су ваша деца, Алн стога што су у туђини, за ту децу постојн опасност да се одроде. У аманет вам да то ни пошто не дате. Свако српско дете којс на тај начин пропадне у туђини за проређено Српство је онолики исти губитак као и губитак војника на бојшпту. Не! ' а ј Ј с губитак још н већи; јер војннк на бојишту погине бранећп своју отаџбину, погине пошто је своју главу заменио бар јсдном главом непријатељском, док такво дете пропадне за српски народ оез икакве одмене, без икакве услуге својој земљп II своме роду. Ј аманет вам. дакле, чувајте своју децу, не дајте да се одРоде. Учнте их чнтатн и писати — букварн што их вечерас прсдседннк разделн одлично су средство за чување њнхове народности — учнте их нарочпто да су Срби, јер бити Србин пе само да није срамота, него је част. II онда. кад впдитс ваше малпшане како задовољно чптају пз буквара, илн весело скакуву рко вас п тепају вам на нашем лепом језику, сетите се деце која никад неће скакати око свога оца, јер је погннуо, а можда нп око своје матере. јер је умрла, па одвојте колико можете. н за њихово подизање н васпитање. Тако ћете моћи отворено погледати у очн својој жнвој браћн кад се с њима нађете у слободној Србијн н реии пм: „Браћо! II ако смо били далеко од вас, мн смо мислили на вас. Одвајали смо од своје мучне зараде, одвајали смо од уста својих, па смо «рилагадн за вас. II сећалн смо се не само вае него н ваше дечпце. II за њих смо давалн колнко смо год могли, дагали смо п внше но што смо моглн. А ако смо прнређнвалн вессља ј време ваше невоље, то ннјс стога што нам је било до весеља. него стога што је то био начин да скупимо што више за вас и вашу децу.” Ј то име ја вам^ драга брано и сеетре, честнтам нову го,шну са жељом да она донесе слободу свему нашему народу! СРБИ И СРПКИЊЕ!

На дан 14-27 јануара ми славимо Св. Саву, једнога од најзаслужнијих Срба у целој српској историји. Он Ј‘е нао светац заштитник српске шноле и српсне просвете. Сетите се српске дечице. кзја су у срећна време на са највећим задовољством певала на његов дан “Усклик нимо с љубављу Светитељу Сави! а нојасе сад пзтуцају по туђини. обично без оца и мајке и без средстава за школовање! Помозите колико можете и заверите се на тај дан да ћете своју децу сачувати за Српство!