Srbobran

МХШВКХ •№>

>}Е\У УОХК, К. V, ТКШИПАУ РЕВКидХУ х, 1917,

ЦД1

УКАХ VII.

ЗиВ8СК1РТ10К КАТЕ 8 (Јппе^ 8 (а(е< о{ Атепса опе уеаг бос. Сапада, Еигоре е (. с. опе уеаг $ 1.50

Згђоћгап риђНаћес! еуегу Тћигадау •( 443 V. аа ЗггееГ, N 6 » Уогк, N. У.

СРБОБРАН

СРПСКИ НАРОДНИ ЛИСТ И ОРГАН САВЕЗА СЈЕДИЊЕНИХ СРБА СЛОГА

5Р ВОВ РАИ

8ЕКВ КАТ10МАЕ РАРЕК АМО ТНЕ ОКОАИ ОЕ ТНЕ 8ЕКВ РЕ0ЕКАТ10Н „8ЕОСА”.

Број 380

ЊУЈОРК, Њ. ]., ЧЕТВР^АК, 19. ЈАНУАРА 1917.

ГОДИНА 7.

Бугарски грех ВЕћИ Ј Е 0 Д ФЕРДИНАНДОВО Г.*) Саевим јс пр!гродно шго се поводом бугарског злочина ревносно трага за главним кривцем; али је чудновато што се понајчешпе долази до закључка да, је тај кривац Фсрдинанд. Док су чланци у којима се поред Фердинандове крнвице помише н крпвнца његових поданика права реткост — а и у том случају се опет не говори о крнвици Бугара. него о кривици Бугарске — дотле су називи „Фердинанд издајник”, па чак и „Фердинанд џелат” сасвим обична ствар. Меџутим је крћвица Бугара несумњнво далеко вепа од кривице Фердинандове. А ево зашто. Фердинанд је Немац, и то прави Немац: Немац н по роџсњу, и по васпптању, и по целокупиом свом животу до доласка на бугарски престо, то јсст до своје двадссст шесте године. Поредтога. Фердинанд је на бугарски престо дошао као аустрискн офнцир. Је ли онда чудо што су његове симпатије у свом ра.ту на странн Немачкс п Аустрије, н поред све ругобе њиховнх побуда за рат, и поред све чудовпшпости са којом воде тај рат? У доба кад осамдесет мнлиона Немаца у Немачкој и Аустрпјн слепо верују у правсдност немачких мегаломанских прохтева н не презају ни од каквог злочнна да немачку вољу наметну целоме свету. није могао бити другачији ни Немац на бугарском прсстолу. 11 вему је морало изгледати доиуштено да Немци.кроз море крви п преко брегова од мртвих тела и прегажених народа, избију па Багдад. Јер — то треба иматн на уму — ми жнннмо У знаку национализма, који врло лако ирелазн у национално слепило. Оснм тога, ни лнчни п дпнастнчкп интереси Фердинандови нису изложени никаквој опасности у случају немачкоаустриске нобеле. За негдашњег аустрие.ког поручника пе бимогло бнти никакво понижење да постанс вазални краљ, кад му је суверсп онај исти цар комс је он служио као нижи офицнр. Ч&к би великп скок којн је учинио својим доласком на бугарски престо био у толико рељефније истакнут, кад бп се са краљевском тнтулом нашао у оквиру оне нсте државе, у којој је бно само иоручинк. За вазалску улогу била бн довољна накнада н у повеканом броју поданпка, који толико требају Фердинандовој сујети. Најзад, по себи се разуме да нн за његову немачку династију не би бпло шгкакве опасности у јсдноме германском савезу држава, тнм пре што би се његов син ио свој прилнцн сетпо да нпје сам нзабрао своју православну веру п лако је заменно вером свога оца, не губени тиме ништа у очпма својнх поданнка, који су нре годнну две дана н самн озбпљно ломшнљали на напуштање православља. Али сасвнм другачије стоји ствар са пнтересом самих Бугара. Једна тесна полптичка и економска заједница са тако надмопнпм н безобзпрнпм народом као што је немачки а та бп заједница морала неминовно допп у случају немачкоаустријске побсдс — зиачпла бн за Бугарску у првп мах извесну економску п полнтпчку потчињеност, а затим н нзвесну германпзацију. Како бн у Бугарској нзглсдало у нрво време таквс заједнпце, показују веп довољно вестн о привилегисаном положају н иасилничком држању Иемаца у „царсвинн” Фердинандовој. А шта бп пак дошло доцније, може се научити нз положаја Пољака у Немачкој и густих колоннја Немаца одмах северно од Београда. Јер Немцн знају да их ннко нс воли —а да н нису знали, показао бн нм овај рат — и стога се не осенају сигурни докле год чују око ссбе и друге језике поред немачког. Отуда јединствена суровост у понемчавању Пољака; отуда познатн закон о насилном откупу пољских имања, кон јс у ствари закоп о насплном расељавању и понемчавању Нољака. II кад се тако ради са Пољацнма, који ннсу опаснн Нсмцима ни по своме броју ии но своме гсографском положају, јер се налазе у једном куту Немачке прско кога не воде немачки мегаломански путовн, може се мнслнтн колику би ревност развнлн Немци на Балкану, лреко кога води пут не само у Царнград и Багдад, него и на Средоземно Море! Густе колоније, које су веп допрле до Београда, низале бн се постепено пут Цариграда, н то без нкаквих напора н икаквих препрека. Ово нису празне речи! Треба имати на уму да су Немцн дали Америцн преко десет мнлнона исељннка — ко за те Немце у Америци није знао раније, имао јс прилике да сазна у току овога рата — и да је према томе довољно да шаљу на Балкан само свој вишак, па да у току од •) Овај чланак урсдшша „Србобрана м објавхсп је у службеппм „Српскнм Новпнама т ’ још пре љсгова поласка с Крфа, а одатле је педавно прештамнан п у некојнм овдашњпм лпстовнма.

малог броја година створе знатне немачке колоннје. Напора дакле не би било, а не би било нм сметње, јер се тек Фердинанд и његови потомци не би одупиралп германнзацпји Балкана. И 'јако бн Бугарн, којн су н иначе вен навикли на исељавање у Америку, у све векој мери пунили амерпчке руднвке, док би Немци, којнма онда Амернка не би внше требала, ;ватали све чврптег корена у њиховој земљи. То је судбнна којој је Фсрдинанд повео БуАдре. Он је дакле иесумњиво издајннк, али пре свега нздајннк ^вога народа. Стављен догаџајима у дилему да изневери пли своју народност или свој народ, управо своје поданике, он се одлучно решио за ово друго, узев на се улогу Фрање Јосифа, којн је такоџе огромну вегшну од четрдесет милиона својнх поданнка којн нису Немци, немилостиво жртвовао нсмачким ннтересима у опште п мањнни од дванаест милиона својих поданика Немаца напосе. Разлика је само у томе шго меџу Ф 'рдннандовим поданицнма нема Немаца, који би му били сарадници и номоћници. и што, и иоред тога. нема ни из далека омога врења

н незадовољства какво се у току овога. рата јављал<- у држави Фрање Јоснфа, - Али у томе баш н лежи тежина бугарске кривпце. Својнм слепим пристанком на Фердинандов' политнку Бугари су у првом реду доказали своју потпуну м- ралну нсзјтлост, јер су се окренули не само против својих тра шционалних иријатеља. Фраицуске и Енглеске, него п пр< тив свога творца п родптеља Руснје, дајући пример нсзахвалш сти какав ће се уза.туд тражити у историји народа. Фердинан !, је још н могао дићи руку на Русију; он је Немац, који уз то грема Руснји нема великих обавеза. Алн Бугари то никако н су смели. Па да бар у том свом тешком греху имају изг- (ор, да су 1 а учпнилн у одбрани евојих народних интерсса! Ал I пз свега што је горе речено јасно пзлазп да су Бугари у ств;: рп радилп гротнв својих на) 10 ДШ 1 х интереса. баш и у случају н 'мачке поосде: ткс : у . а; е 1; е ја;„> подсе-!^,' на гојсње коме људождерн подвргавају своје жртве пре но што не нх појестн. Својнм поступком Бугари су дакле доказали и своју политпчку пезрелост. Уз то треба. узети на ум да бугарски акт иијс резлутат тре нутне непромншљености. Толико прнзнвање, толико нуџење, толико обавештавање, у току чнтаве једне годнне, од стране нријатеља, и то каквнх пријатеља; славна, Француска-, снлна Енглеска п света Русија чпне све могућс н.а.поре, не презајуни чак ни од вјзло осетних жртава, да би само сачувале од греха јсдан народ који воле, н тај народ, после размпшљања н обавештавања од читаве године дана, ипак чини тај грех. Бугари су дакле свој злочин извршилн са предумишљајем. II нн трага. од кајања! Ни један једннп чин који бп колико толнко олакшао учињену крнвицу. Која се то бугарска дивизија плн пук иредаде у току рата? Где је ма какав траг од неке побуне у земљи? Где је та бомба коју је ма који Бугарин бацио на „Фсрдинанда издајника”? — а Бугари се меџутим тако лспо разумеју у руковању бомбама, Значи дакле да Бугарнма нп читава година опакога рада нпје била довољна да. увиде свој грех. Може ли се онда, код тако очигледне кривнцс са.мога наЈ)ода, говорптп једнно о кривици њсговога владаоца? Може ли се тако тешка и очнгледна кривица Бугара оннснватн на тај начнн ш го ће се, овда онда, поменути кривица Бугарске? Може ли се такав народ у опште н даљс називати народом? Јер кад један народ покаже у толикој мери моралну н политичку незрелост, он се, бсз претеривања, претвара у гомилу најамника. То је факат који треба у толико впше нагласитн, у колико сс внше приближује час када ће се дефиннтнвно утврдити место н положај појединнх народа у меџународној заједници. Онда се мора. правити разлика измеџу народа са развнјеном на-родном свешћу и гомиле најамника, која ради привремене н привндне користн служи меџународним одметннцнма, заклетим непрпјатељима слободе у опште, а слободе малих народа и Балкана напосе. М. Т.

— Од Д-ра Војислава Јањииа. —

Од почетка свога државног устројства па до најсавременнјих догаџаја Краљевина Србија показала је најшнру верску толеранцнју не само на Балкапском Полуострву него у целом свету. Јер ни једна држава у Европн нс може са Србијом показати на своју прошлост, која би била чиста од верских борби. Узмимо прво Балкан. Турци су вековима рушилн српске цркве и манастире и убијали свештеннке и народ највише нз верске мржње и нстрпсљивости. Наша историја страдања и

мучења за хришнанство равна је историји гоњења хришнана у прва три вска. Бугарн су у X веку протерали све грчке свештенике, које је цар Борис довео из Цариграда, где је примио хришћанску веру. Много је Грка платило тада главом своју приврженост нравославној Цркви. Бугари су тада примили католичку веру н из Рима добили католичко свештенство. Но после кратког рремена, Бугари протерују и убијају католичко свештенство, нримајући поново православље. Још јс пак у свежој успомсни насилно покрштавање П о м а к а (Бугара муслимана) и покољ њпхов из новије бугарске исторнје. Г])чка Патрнјаршија у Цариграду, хотећи ваљда да остане верна своме начслу „егаеса пиез — пиНа Пс 1 ез”, била је нетр пељива не оамо према католнчкој римској цркви н према својим сектама и јересима него и према својим једноверним црквама у Румунији, Србнјн, Бугарској, па чак и према Грчкој Цркви у Краљевини Грчкој, коју је Патријарх ГеЈ>ма.н 1823 године проклео што се буни пјјотпв турског госпоства. Колико ли је хиљада Срба морало оставнтп своју ш>кву не пз страха од турске силе, него због несломљпвог јарма својих православних грчких епнскопа и свештеника. У Румунијн је бпла читава. револуција против грчког свештенства, Бугари су створили Егзархат истина као политичко средство своје пропаганде, али уједно и као протест против грчке самовоље у Цркви. Нскључнвост н нетрпељнвост влада п данас у ца.риградској Патријар шнји, где сем фанариотских Грка не може нико да заузме столицу првог православног васељснског Патријарха, Псторија западне Европе ни мало није боља. у томе погледу од Балканског Полуострва, Она је у прошлоети пуна прпмера, а и у савременим догаџајима даје страшних доказа, верске нетрпељпвости, прогањања, мучења и убпјања. Номачка историја пуна је крвн протест.аната и католпка, који су гинули за „свето име Исусово”. Борба пзмеџу католика и протестаната ни до данас није свршена. У савЈЈсменој нам Немачкој католици не уживају иста права као и протестантн. Ка.толицима није дозвољено ни данас у XX веку да имају своје најбоље проповедннке и свештенике Језуите. Потомцнма велнI,ог организатора Игњата Лојоле нема места у „слободоумној” Германији. Аустрпја је била н јесте земља највене верске нетрпељпвости. Треба се сстити Св. Јована Хуса, Јероннма Прашког и других мученнка из доба Жишкиног. Цела њена историја испуњена је верским злочинима п иасилним репресалијама против протпвнпка католнчке Цркве. 4,000.000 Малоруса у Галнцији прпморанн су бајонетима да приме унију са Католичком Црквом. Псто то учнњено је са 2,000.000 Румуна у Трансилванији. А мучење карпатскпх Руса у Маџарској. који се п данас силом одржавају као унијати, до пред сам почстак европског рата, равна се најсуровијим гоњењима римскнх пмператора Нерона, Тројаиа и Диоклнцнјана. Истнна „Апостолско Всличанство” Фрања Јосиф није запаљивао Русе у катранским кожама и осветљавао своје вЈ>тове у Бечу као његов претходник Нерон у Риму, али је зато мирно потпнсивао стотине пЈ)есуда на смрт јадних Мало-Руса, којпма је сав грех бпо: жеља за уједињењем са српском или румунском православном Црквом у Аустрији. Нн друге западне д])жаве нису у својој прошлостп стајале боље од Аустрнје п Немачке. Треба се сетптн верскнх гоњења у Шпанији са страховитом Шпанском Инквизицијом, коју су толнко деценија јјсвносно вршили доминиканци, убијајуни јеретике. мучећи отпадннке најстрашнијим мукама н све то „у име Христа из Назарета”. Због свог крволоштва шпански домигнканци и прозвани су „домини канес” (т. ј. пси господњи). У Пталији треба помислити на страшно гоњење В а л д езе р а, протнв којих је Пноћентије III водио и крсташке ратоЕе. Не треба заборавнти да је у Риму „за веру Хрнстову” одсечена на. гилотннн последња. глава тек 1870 годпне у замку Ст. Анџело. У Енглеској су верски ратови били најсвирепнјн. Борба измеџу католичке-ирске цркве и англиканске спада у највева светска крвопЈ)олића. До пре 40 година у Енглеској нису могли чланови појединих протестантских секта да буду члановн у енглеском парламенту. II данас Англиканска Црква има доминирајући положај. Слободоумна Француска са зебњом мора да указује на крваву Вартоломејску ноп у Паризу када је за једну нок погинуло хиљаде невиних људи и то све због верске нетрпељивости. Нсторнја Хугенота у Француској довољно је позната свима.

(Наставак ш* другој страаи.)

Из Српства и Југословенства. Ново српско посланство у Холандији. — У Лондонском лнсту „Ннер Ист” налазимо ову вест: „Г. Милан Милојевић, преџашњн секретар у Српском Мшшстарству Спољних Послова, постављен је за огправника послова у српском посланству у Хагу.” Значи, дакле, да је поред ново створених посланстава у Сједињеиим Државама, Итали ји н Швајцарској Српска Влада отворила посланство н у четвртој неутралиој држави, у Холандијн. Разлика је само у томс што су прва три посланства добнла н своје посланнке, док је посланство у Хагу дЏбило само отправника послова. Али то п и мало не меља ствар. Дешавало се и раније да врло важ на српска посланства, као што је. на пример. посланство у Лондону нлн у Риму, остану због оскудице у личности дуже време без посланика. За уједињење нашега народа. —У прошлнм бројевима из нели смо како краља Николу, којн се одупире уједнњењу нашега народа, напуштају, један по један, његовн министри. У данашњем броју износимо ново саопштење г. Стевана Богдановива., новинара, из кога сс види да њега напуштају и остали његови чиновници, а за једно с њима н црногорска омладина. Бол свих честнтих Црногора ца потпуно је разумљив. Цсла њпхова исЈорија доказује. да- су онн увек умели гннутп за. срп • ску слободу као прави јунаци, и да потпуио заслужују леп глас који у целоме нашсм народу уживају са свога јунаштва н свога родољубља. Али баш с тога њих мора болети што њнхове храб{)е војске нема на Солунском фронтЈ , данас кад се бије очајан бој за слободу свих Срба п Југословена. II баш стога што јс јунаштво Црногораца и црногорске војске ван сваке сумње, онн за то и не криве црногорску, војску него онога. који јој је био на челу. У томе је објашњсње телеграма који на другом месту саопштава г. Богдановнћ. Ширите истину. — Саопшта вајуни чланак Ст. Лозана, уред пика париског листа ,Матена’, у коме се износи нстнна о Гј)чкој и о поступању Француске и осталих савезника према њој, „Хрватски Свијет” додаје ове значајне рсчи: „Један Ф{>анцуз, новинар и родољуб, хоће да одбијс од своје земље чак и неоправдапе приговоре, да она некоме чпни неправду, и ради што није право. II он поручује својим земљацима да увиејк и свуда