Srce i duša Evrope : prilog za istoriju prvih pedeset godina u životu i radu Društva Crvenog krsta uopšte i Srpskog društva Crvenog krsta na po se

а а

везива ти

91

ницама и понудама, он је лекарски надзорник и последња инстанција за жалбе. Црвени Крст је шаховска табла дипломатска на којој се завађени народи боре сваки за своје сопствене заробљенике. То је последња инстанција изван рата, па ипак у сред рата, којој се управљају апелирања разума и човечности.

И тај рад дневне трагике и тешких брига укршта се са ретким тренутцима дубоке људске радости. Треба само замислити како је тешко било сваки дан тим стотинама очајних матера и жена одговарати једном једином речју „умро". Па чак и та последња неумољива реч не беше довољна преживелима. Ко ће допустити да му та једна реч убије сваку наду. Грчевито се хватају за поједине речи, пишу и опет пишу, можда је тај глас о смрти не тачан, биће нека забуна у именима, хоће о свом оцу или о свом мужу још макар последње да чују, од какве је болести умро, где је сарањен, моле за какву ситницу као спомен, за какав год докуменат... И на све то одговарају ови душевни Самарићани, шаљу скице од гроба, податке из болнипе, сведоџбе другова. Али како је тим Самарићанима сваки дан писати таква писма и разашиљати их по свима и најудаљенијим селима. Какав ужас, у том збијеном простору сваки дан осећати суму страха толиких јадника за миле животе. Па како су дирљива та писма! Једна сељанка пише из њенога села: „Да ли сте штогод чули о моме сину Јоциг Ја од августа на овамо немам никаквог гласа о њему" и потписује само своје име дрхтавим рукописом, мислећи јадница да сваки зна њенога сина, њеног јединца, који је за њу све и сва у сред милиона других људи. Друга опет жена пише и тражи одговора на писмо, које им је послала пре 8 дана распитујући за свога мужа. Она мисли да се свако сећа ње и њене једне капи несреће у бескрајноме мору. Сваки зна само своју невољу, нико не може ни да замисли да оно што њој цепа душу одозго до доле, као што се цепа платно, не значи за друге људе ништа више него једну врсту у листи губитака, један хладан број, један атом, један дах, нешто са свим равнодушно. „И то је, вели Ст. Цвајг“) — што нећу никада заборавити, то је да се у овој кући (Међунардодног Црвенога Крста у Женеви) имало саучешћа са сваким појединим очајником у тим милионима, да се није жалио труд да се за њега учини све што је могућно било. То је тако огромно тако непојамно, да човек о томе не може говорити него само плакати и кукати на глас".

„Како се овде јасно чуло куцање Европиног срца. Фасцикуле се нагомилавају уз дувар — за сада се нема када сређивати их, али у свакој је стиснута по читава људска судбина са свима њеним ратним перипетијама. Поједине мапе врло су обимне, оне су постале дика и љубав својих чувара, у њима су читаве Илијаде бораба за појединачне судбине, читаве Одисеје појединих заробљеника у морима несреће. Пружише ми без бирања прву која им дође под руку. То беше историја једног детета од пет година, једне мале лепе девојчице — фотографија беше приложена, која показиваше нежно преплашено лице — која је један дан нађена изгубљена у Белгији. Она није умела да каже своје име, она је у бегству с мајком, наједан пут растављена од мајке, а

2 а Кетрин 25