Srce i duša Evrope : prilog za istoriju prvih pedeset godina u životu i radu Društva Crvenog krsta uopšte i Srpskog društva Crvenog krsta na po se
12
д. августа 1864. седи швајцарски ђенерал Дифур отворио је тај женевски конгрес у коме беше 26 пуномоћника од 16 разних држава и који се беше састао с намером да у међународно право унесе једно ново начело човечности, а то је неутралност рањеника и целог особља одређеног у њихову помоћ.
Част конгресу, част владама које на њему учествоваху, то је начело свечано признато међународном конвенцијом од 22. августа 1864. год.
Ево тих десет чланчића из којих је састављена женевска ,кон-
венција да се олакша судбина рањених војника у време рата".
Чл. 1. Завојишта и војне болнице признају се као неутралне, и зараћене стране поштоваће их и браниће их докле год у њима буде рањеника.
Неутралност престаје ако завојишта и болнице чувају оружане силе.
Чл. 2. Особље болничко и завојиштно, лекари, апотекари, комесари, болничари, носиоци рањеника, тако исто и војни свештеници, сви уживају неутралност докле су год у своме послу, докле год имају да скупљају рањенике и да им помажу.
Чл. 3. Особље, побројано у чл. 2. може наставити свој посао и пошто је пало под власт непријатељеву, а може, ако хоће отићи за својом побеђеном војском, да се опет придружи оним деловима војске којима припада.
Ако остану да негују своје рањенике и болеснике, сила у чијој су власти предаје их, чим сврше свој посао, непријатељским предстражама. Чл. 4. Прибор војних болница остаје под влашћу ратних закона. Санитетско особље тих болница не може, повлачећи се, понети ништа друго осим своје личне сопствености.
На против у истим одношајима амбуланције (санит. одељењасан. трупе) задржавају цео свој прибор.
Чл. 5. Становници оне земље где је војиште, који притеку у помоћ биће поштовани и остају слободни т.ј. не сматрају се као заробљеници. Војводе зараћених страна имају дужност објавити становницима да ће се сматрати за неутралне, ако буду од помоћи рањеницима.
Сваки поједини рањеник заштићује ону кућу, која га је примила. Газда такве куће поштедиће се од уквартиривања трупа, он ће и од ратних намета (контрибуције) мање плаћати но остали.
Чл. 6. Свака зараћена страна мора скупљати и лечити рањенике ма какве који народности био, дакле и своје и непријатељеве.
Армијски команданти могу, ако се с обе стране договоре разменити међу собом своје рањенике чим то околности допусте.
Они рањеници који по оздрављењу постану неспособни за војну службу шаљу се право својим кућама.
Који оздраве способни за војну службу отпустиће се, ако заложе своју реч да се у том рату неће више борити.
Транспорти евакуисаних рањеника и спроводни персонал потпуно су неутрални.
remek AO a U U O RR RL.