Srce i duša Evrope : prilog za istoriju prvih pedeset godina u životu i radu Društva Crvenog krsta uopšte i Srpskog društva Crvenog krsta na po se

5. Старати се да заробљеник добије најбољи појам о земљи у којој је заробљен, и против које се борио.

Треба дакле Женевској Конвенцији додати право приватних друштава да се брину о заробљеницима".

Овај предлог Ханрија Динана усвојен је тек на међународном конгресу у Хагу 1907. године, и то је додато Женевској Конвенцији.

Како је Бугарска поступала са српским заробљеницима то се у неколико види из напред изложеног извешћа међусавезне комисије, 2 ко хоће може још више сазнати из књижице Рг Константина Константиновића који је и ако је узет са лекарског посла под заштитом Црв. Крста, злостављан као и сваки ратни заробљеник.

А како је поступано с аустријским заробљеницима у Сибиру>

Аустријска грофица Ана Ревертера добра познаница на царском руском двору, добила је дозволу руске владе да посети све логоре у којима су држали заробљене аустроугарске војнике, и као сестра аустр. Црвеног Крста посетила их је све, и њен је извештај штампане). Ево како се он завршује:

»Ддуж целе сибирске железнице уздижу се из снега скромни крстови као духови који тугују на светлој недогледној даљини. Непомично нагињу ти крстови своје трошне краке над нетакнутим снежним покровом и над мртвима који под њима леже, а око њих велико сибирско Ништа, у коме се ни један јаук не чује. Те се крстаче местимице скупљају у гомиле хиљадама. То су заробљеничка гробља, која стоје дуж сибирске железнице као неоткривене тајне. Кудгод сам погледала видела сам те крстаче, видела сам их и у сну, јечале су и у мојим сновима. Ено их још стоје тамо ти чувари мртвих, у мутавој трагици, чекају вечност, па ипак се не може рећи да су мутаве, оне причају о преминулима, оне су биле сведоци њиховог страдања, њиховог незнано“ јунаштва, оне потсећају заборавне, оне су поклич из гробова.

Често сам стајала крај тих гробова незнаних јунака... Ко су ониг

Ми смо посетили логоре у којима су они били, логоре смрти у Јекатеринобургу, Ново-Николајевском, Сретенском, и у дугачком низу сибирских вароши, где најхрабрији међу храбрима у гробовима почивају. Са страхом сам улазила у мрачне ћелије њихових тамница, у њихове запуштене болнице без неге. Гледала сам их како умиру на тлу својих барака, без јечања и без плача; јуначки као што су живели. Ни једно мучење није им било уштеђено, није их мимоишло. Њихова крв текла је у ледену ноћ, текла је често проливена од братске руке, и освештала је сибирску земљу... Ова земља крије све тајне. Никаква јуначка песма неће их опевати, нити ће се икада знати број заробљеника. |

У дну прашума, у најдубљој самоћи, чују се секире заробљеника. Истерали су их на рад. Свуда од Урала до јапанског мора и до кинеске границе раде заробљеници везани хиљадама ланаца за смрт и пропаст. У њиховим очима пламти очајање, али у њиховим џеповима налазе се

4) Grafin Anna Revertera als Oosterreichische Rotenkreuzschvester ii: Russland, Suddeutsche Monatshefte, 20-ster Jahrgang (Oktober 1922 bis September 1923). Munchen, cTp. 252—281.

ранио

ара У