SRĐ

Г>пла јо нстп годппа мог жалонан.а, кад јодап дап ннднм оГману да hc со у поаорпнггу данатп iiaina јодпа опора. Ј1>убан прома онсму ohoi M што јо српско још јоднна јо била у мснн оудна н тако ос одлумпх да по1 )см слушат нрпи пут у жииоту сриоку онору. ('.лушају1> народпу молодију жспској' јсдног adopa иошто мо такну у орцо п учппп мн со да сам покад данпо, во1> данпо чуо тај паијов, да мн га јс гтеко драш пјсвао, можда мајка моја, кад ме у колијевци шикала; u пз моје апатије био сам пробуђен послије толико година. Ногледах наоколо да виђу како дјелује тај народни мотив на другога и угледах очи, опе исте очи моје покојнице ... ., које су биле у мепе упрте. II сада мислим да ме није из моје апатнје тргиула она симфонпја, пего непрестани титрајм из оннјех очп да су раздрагали жнвце моје, а ја нобуђен као диапасон од једнако углазбене дружнце, да сам само сврпуо iio чељадп очима тражећ извор раздрагања мога. Нађох тај нзвор у очгша, једнакпјем очима моје покојнпце. Сједила је у ложп с мајком н својом дружицом Љубицом, мириснијем зимзеленом, који he окитит груди мог из младости друга. Љубица је била анђео стражар моје »црне симпатпје«, али на жалост смртнн анђео. 11 опет су ми почелп биват мнлп људи, и онет сам се всселпо кад бих се у јутро пробудио. Познаницн ме скоро пијесу Biime пренознавали. Двије старије госнође, пгго су ме свакн дан v јутро сретале па улици, весело ме иогледале, као да су мн хтјеле рећп: »Драго на;м је!«. Добре старице, био бих загрлио вас, загрлио цијели свијет; та оие очи рекле су ми да ме љубе.

»Страдун« ме ннје виђао већ за толико година, осим кад сам морао напред npohn, а сада на једном за ->чудака« тако ме зваху дјевојчице иа »Плочама«, јер се радо по невремену шетах пут »Св. Јакова« — постаде у вечер редовитијем шеталиштем, јер су се и оне очи туда шетале. Једне вечерп, кад је прошла мимо меие, причини ми се да је, ошинув ме очима, истом ватром погладила и једпог војничког часника. Побјегох са »Страдупа« и као луд уиутим