SRĐ

— 472 —

Р а з мишљ а њ а. — I. Е. Poritzky') . . . Шта је водени цвијет а шта човјек? Шта је друштво? Зар није то рој муха, што лете тамо-амо? Дођу тамо заједно, играју, опију се, хвалишу се, досађују једпо другоме, ждеру, гоје се — у мало што ие рекох као свнње — оговарају овога и онога, стежу једно другоме руке, и осмјејкују се слатко. Шта су наде, шта су планови? Шта је несрећа а шта cpeha? А шта је случај, а шта судбииа и злокобност? .Ја нитам још једном: шта је судбина? За што се и живи, кад живот вјечито не траје? Шта је то живот? Да ли онај долазак и одлазак, као у каквом салону? Је ли то крајња сврха? За што се и ради? Зар нас не ће кроз хиљаду година заборавити, па ма како ми славни били? Зар има то некакав дубоки значај: данас се родити, па сутра умријети? За што уопште и долазе на свијет нови родови? Има ли каквог смисла ово расплођивање? Је ли то човјечански? Да ли се за то рађа, да нови родови распростиру културу и даље се плоде? Да •— али и сама култура пропада! . . . За што се и плодимо, кад зпамо да ће нам дјеца исто тако несрећна битм, као и ми? За што само умножавати несрећу? И да ли и има праве среће, која се тек помоћу несреће добија? У чем лежи та срећа? У задовољству? Па ко је то данас задовољан? Или можда у духовном васпитању? А ко ће нам послије смака свијета још и о васпитању говорити? Камење? . . .

') II. Е. Порицки познат је у нас: из веома занимљиве му збирке „скица из Анатомије" Abseits vorn Leben! Преводилац јо до сада изиио двије скнце у „Новој Искри" — Лешина (бр. 20 и 21 „Н. И.-', 1899) и Крај . . . (бр. G „Н. И." 1900). Њемачка критика прихватила ,је веома похвално ово дјелцо (које јо изашло joui 1896. г. у Верлину). Сентиметални поглсди туборкулознога модицинара, Руса Можњикова, избијају кроза сваки редак овијех скпца; Размишљања, која сада износимо у „Срђу", свједоче то довољно. Овијех скица има седам; преводилац их је одавно спремио за штампу, и оне, јемачно, но бн биле на одмет српској књижевности, али — срнски су издавачи н сувишо стегнуте руке за оваке ствари: Велетристика на свеске (т. з. Грошићарска Књижовност) нролази само добро ! Прев.