SRĐ

— 739 —

блиједа госпа шћаше тренутно да нристане на тај предлог, кад се догоди пешто необично. Као у старијем приповијеткама које јој он још као гимназијалац шиљаше, пришуља се ; до њих — чињаше се барем на први поглед тако — неко необично створење, цвокочуКи од невоље и студени и вапећи као очајник: »У име божије! У име божије!...« Млада се госпа трже и поблиједи као платно, док се Павле, немило изненађен и дирнут, најприје расрди па онда забезекну. — »А што ти радиш овдје?« — запита дрхтавијем гласом, приближујући се песретнику и вукући за собом блиједу госпу. »У име божије! У име божије!« — преиемагаше се чупави човуљак, стршећи као змија — »молим се богу за моју покојну мајку; она нема мира на ономе свијету, па ме пепрестано зове!« Блиједа госпа претрну још једпо,м. »А гле« - ускликну Павле, посматрајући још боље човулжа, ког си сад врло добро у свој голотињи и невољи могао видјети »то је сугранути Иве, који се увијек овуда по Г1 скита. . Хајде, склони се од студени и иокријени се; ево ти« —■ и тури му у руку пеколико сребрпа новца. »У име божије! У пме божије!« — опираше просјак, иримајући натегом и нај равнодушније новац — »нијесам ја сугранут, као што људи кажу... Сви ме прогоне и кажу да лажем кад кажем да се сасгајем с мојом нокојном мајком; а ипак, она ме увијек зове, особито кад превалн ура поћи и кад море бијеспи. Та зар не познате у п....ској цркви ону лађу која виси изнад великог олтара? Опу је њезип други син, мој брат, даровао цркви кад се снасао, па се послије опет утопио, заједно са онијем капетаном, зпате...« Лик луђака бијаше страшан: његова чупава глдва, писко борасто чело, рехава запуштена брада и голишаве, руњаве прси дроњцима прекрите даваху му више звијерску него човјечју прилику. Али његов поглед, и ако сатрвег! болести и бпједом, имађаше нешто пеодољиво — привлачиво. Млада госпа, сва у страху, шаптатпе Павлу: »Ето видипт, па што смо пабасали? Сад сам тако гтотресетта, да треба да ме пратиш барем До града!« Луђак блену, па прихвати: »Бог с тобом, нек те он прати, а не као моју покојну мајку — онај капетан. .. Док јој он памет не попи, све је у нашој кући пје-