SRĐ

— 936 —

Vam je u sobi, gosparu đi . . Ne da joj ni da đovrši, no nadoveže: „Spravi mi dobru kafu", i pođe uza stube, gdje nađe paroha koji mu iz sobe u susrot poteče. Pozdraviše se, te ti gospar Givo sam u sobu ušota, sjede na divan, i zapali lulu što mu je napuni paroli dobrijem trebincem. „Dakle, moj Dumo, tako ti je to", rece gospar Givo, jer je sve nešto mislio, i ne znao kako da pocne s nime govorit, a poznavao ga je sasvijem dobro. „Sto ti se čini od ovoga vremena" (jedini izlaz onomu koji ne zna šta da govori), rece paroli, „što bih ja jadan da me po noći dodu zvat na nemoćnika. „Рак ne ide se", na to će mu gospar Givo, ,,kad ti uhvatiš što u kosti, hoće li ti to ko izvadit?" „Lako je tebi tu klapunat; ali kad ti zapnu, još ovi naši Zupjani, da će te biskupu tužit, ako ne dođeš; pak kad on poš}e „suspendatur" što ću ja tad kukavac. „Da, da, sve je to tako . . . no da prevrnemo, jesi li ti što био da se je vjerio moj zapostat za Jelu L . . .? To je sve moje maslo! nijesam li mu je lijepu izabrao?" „Kazao mi je baš nešto o tomu jutros crkovnak iza Mise, ali regbi da ona hega nipošto ne će." „Slušaj me, popo, kad smo do toga došli, da mi tu što pomožeš. Ove godine, baš u vrijeme trgana, prvi put sam ugledao tu djevojku, mnogo mi se sviđala. Sve sam nešto opažao da i moj zapostat rado se s nom šali te joj namiguje, a ja mu jednom reci: Hoćeš li se s nom ženit? ako hoćeš ajde da je isprosimo. Ugodi mu moj svjet te me zamoli jednoga dana, bilo baš pred Svisvete, da je u oca isprosim. Odoh ja, prignuh joj oca te uglavih svadbu za Božić. Kad evo ti, ima koji dan, dođe nezin otac do mene, i tu pocne da prica, kako negova Jele nije nipošto naklona da se uda za moga zapostata, da ga ona ni malo ne Jubi, pa to, pa ovo; dok meni prekipi te ti ga istjerah iz kuće. A on će ti s dvora: Ne će, Sveca mi, ni na tvoju izaći! Ne brinuh se ja za hegove rijeci, no zovnuh baš јибе zapostata, te ga upitah što mu je od Jele, a on ti meni cisto otrese: Jele mi je kazala da me ne će, pak neka joj i bude, i tako je nijesam Jubio. Čuda, pomislih, koji je davo obojici! Ja od tad, pope, ni besjede, 110 molim te, gledaj ti da