SRĐ

— 255 —

ИЗ ХИСТОРИЈЕ РУСКИХ ДРУШТВЕНИХ СТРУЈА У XIX. ВИЈЕКУ. (Славјанофилство и заиадњаштво$ национализам и ново-марксизам). II. С обичним преставама о значају славјанофилства и западњаштва у руској литератури и друштвеном животу руском спојено је много неспоразумљења. Обично изгледа, да се све противности између оба споменута смјера могу свести на опште противности консерватизма и либерализма. Али то тако није. Познато је, да најбољи преставници славјанофилства нијесу никако били окорјели консервативци, какови су данас фактично њихови епигони; у многим својим тежњама старији славјанофили слагали су се са западњацима. С друге стране није се ни само западњаштво појављивало као синоним либерализма, а то из тог простог разлога, што ни сам „запад", чијим су се идејама управљали преставници овога смјера, није никако био нити је могао бити хомоген, те су се тако и заиадњацн могли одушевити веома различитим струјама, које су егзистовале у западној Европи. Ако су знаменити заступници западњаштва тридесетих и четрдесетих година примали најглавније напредне идеје њемачке и француске, то су се течајем времена родили и такови западњаци, који су се одмах проти тим напредним идејама оружали, служећи се аргументима западнога консерватизма, па и назадњаштва. Да се освијетли ово стање ствари, треба се сјетити само Каткова. Пошто је стекао своје друштвено образовање у западњачким круговима, г. 1856. ступи на друштвену арену као либерални журналиста с критиком застаралих форама живота и с читавим низом пројеката општих рефорама основаних по западним узорима. Идеал овога западњака била је ни више ни мање, него Еиглеска. Било је заиста вријеме, када је бранио строго госпоство права и слободу како појединца тако и опште иницијативе, а довршио је свој публицистички рад гласањем дијаметрално противних принципа, чим је у осталом био богат и западан живот у својим реакционарским периодама. Али и у овом свом пошљедњем стадију није Катков био сла-