SRĐ

— 456 —

сву драж, кад чу храпав глас; алп га шеф не пусти, већ навали: — Реци, шта је!... Видим ја лијепо да тн имаш иешто да ми кажеш. Слободно се повјери. Не бој се никог. Затворн врата!.... Тако! Сад почни! Да те није ко увриједио.... Чика Мата га погледа са пзразом захвалносги и поче: — Не.... не дао Бог, да се имам жалити. 0, ви сте сви тако добри према мени... ја бих вас све љубио као дјецу своју bii ме тако примате као себи равна — и њему се изли у души благодарност, па му и очи засузише. Начелпик га гледаше с нестрпљењем. Жао му бјеше старца, па немађаше начипа како бн га удал>ио од себе. Он у души осјећаше захтјеве чика Матние ii зато бјегаше погледима, али га чика Мата више не посматраше; сузе благодарности, које му тецијаху с очију, сасушише се, а у ногледима блисташе пека одлучност. Он ириђе ближе столу п паслопп се ; па ногледавши шефа поче тихо: — Десет је година како сам па истом мјссту, без награде, само са хвалом и ласком. — Начеоник дигне главу н иогледа га оштро, а он опет изгуби кураж и грцајућп продужи: — Плата мала, жена... дјеца... терет велики. Ви ме увијек хвалите.... ја бих вас молио.... — и он сиромах, бојећи се дуга говора, у испрекиданим реченицама казиваше свој бол, своје потребе, које су се десет година гомилале. Окренувши се у пола од чика Мате, шеф гледаше кроз прозор, и гласом, који тражи ослобођење од ирисутне лпчпости, поче: — Да чика Мато.... јеси!.... ти си врло добар раденпк!... Ја сам већ говорио за тебе.... али ти знаш да није све у мојој власти али постараћу се А чика Мата не сачека даље, већ зацрвенио од стида, докопа акте и оде, па кад дође до свог стола, он се наслонп лактима и бесвјесно погледа у акте, дрхћући од узбуђења. — Зашто сам ја то до сад радио? — питаше се он. Чега се тицала та хвала? Је ли било у њој основа будућности или нека врста подвале? Он се чнсто бојажљиво осврташе око себе и загледаше другове, гадећн се од њих. Јесу ли они до сад играли комедију с његовом услужношћу, старошћу и