SRĐ

— 1049 —

навијек дата. Проћи ће десет година, па ћете и сами хтјети прошетати се мало и господу официре засипати прахом у очи, али ће бити касно. Попова (одлучно): Ја те молим, да никада о томе не говориш. 'Ги зпагп, да је од тога времена, откако је умро Никоч - лај Михајловић, живот за мене изгубио сваку цијеиу. Теби се чини да сам ја жива, но то се само чини. Ја сам се сама себи заклела до самога гроба не снимати црнине и не гледати свијета. Чујега? Нека сјен његова види, како га љубим. Да, ја зпам, за тебе није тајна, ои је често неправедан био према мени, огатар и... и чак невјеран; но ја ћу бити вјерка до гроба и показаћу му, како зпам љубити. Тамо, с оне стране гроба, он ће ме видјети такву, каква сам била до његове смрти. Лука: Боље би било од тога говора, да мало прошетате no багачи, или да заповједите да се упрегну Тоби или Великан и да одете сусједима у госте. Г1 о п о ва: Ах ! (плаче). Лука: Госпођо! Мајчице! Шта би? Бог с Вама! Попова: Он је тако волио Тобија! Оп је увијек јахао на њему с Корчагиним и Власовим. Како је дивно управљао! Колико је грације било у његовој фигури, када је из све снаге затезао узде! Сјећага ли се?... Тоби, Тоби!... Кажи, нека му данас даду jora једну осмицу зоби! Лука: Слугаам. (Јако звон.ен.е). Попова (уздрхти): Ко је то?... Кажи, да ја никога не примам! Лука: Слушам. (Оде). II. Попова (саша). Попова (гледа на ФотограФију) : Ти ћеш видјети, Николаје, да ја знам љубити и опрагатати. Љубав моја угасиће се заједно са мном, када престане бити моје јадно срце. (Смије ее кроз сузе). И тебе није стид? Ја, вјерна жена затворила сам се као у замку и бићу ти вјерна до гроба, а ти... и није те стид, пендече! Изневјеравао си ме, правио бруке, остављао ме по читаве седмице саму.