SRĐ

— 1053 —

VII. Смирнов, Лука. Лука (улази ii нуди водом): Госпођа је болесна и не прима. Смирнов: Одлази! (Лука оде). Смирнов: Болесна и не прима! Није нужно, не иримај! Ја ћу остати и сједићу овдје док не илатиш дуг. Недјељу дана буди болесна, и ја ћу недјељу сједити. Годину буди болесна — и ја годину! Ја ћу своје узети, мајчице. Мене не ћеш тронути црнином ни јамицама на образима. Знамо ми те јамице! (Виче кроз прозор). Семене распрежи! Не ћемо брже отићи! Ја овдје остајем! Кажи тамо у коњушници, да даду коњма зоби. Опет у тебе, скотино, љевак се заплео у запрежње. (Подражава). Ништа... Ја ћу теби дати ништа. .. (Иде од прозора). Тешко... врућина несносна, пара нико не даје, рђаво ноћас спавао, и овдје још ова ожалошћена куда с расноложењем. Глава ме боли ... Ракије бих пио, шта ли? ... Нека, попићу! (Виче). Слуга! Лука (улази): Шта ћете? Смирнов: Дај чашу ракије! (Лука оде). Смирнов: Ух! (Сједа и огледа се). Нема се шта говорити, красна фигура! Сав у прашини, ципеле блатњаве, неумивен, неочешљан, иа на палти слама... Госпођа ме, може бити, за разбојника узела! (Зијеха). Није баш лијепо јављати се у гостињској соби у овакоме виду, али ништа... ја овдје нијесам гост него вјеровник, а за вјеровпике није прописана ношња. Лука (улази и нуди ракију): Одвише сте слободни, господине. Смирнов (срдито); Шта? Лука: Ја ... ништа ... Ја само ... Смирнов: С киме ти разговараш? ... Ћути! Лука (на страну) : Натоварио се хунцут на нашу главу . .. Ђаво га донио ... (Лука оде). Смирнов: Ох, како сам зао! Тако зао, да ми се чини, сав би свијет сатро у прашину!... Чак ми се смучило!... (Виче). Слуга!