SRĐ

— 74 —

КАД БИХ СМЕО! — Ст. К. Павловић. Кад је оно, једном, смејала се гласно, Док сам, јецајући, као дете плак'о, Купно сам сузе и крио их лако Од погледа њених што стизаху касно. Целу ноћ сам од њих ову ниску нлео. Како ли бих радо понудио сада Овај ђердан бола, исплакана јада, Да га о врат мете, — само кад бих смео! Па, од смеха кад јој затрепере груди, Да се суза моја на врату пробуди, И по њима расте, и разлије ти'о. Завидећи, ја бих можда опет плакб. Зашто као суза нисам сретан тако? На грудима њеним пресретан бих био. Београд, 12. декембра 1903.