SRĐ

- 526 -

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. Stanislavv Przybyszewski: Untervvegs. Била je страшна језовита ноћ. Свуд око мене густи непробојни мрак, кужни, загушљиви ваздух... 0, тај смрад не ћу никада заборавити ! Пљесан и трулеж; па онај задах раздрљених љешина. Пипах по мраку не бих ли гдје нашао излаза из те паклене бездане, из тога гроба. Ноге су се јежиле дотачући на сваком кораку по какву љешину. 11a онај страшан смијех који је срце парао; онај врисак и плач... Све се то ускомешало и доводило човјека до лудила. Одједном осјетих некога пред собом. Пружих руке да се одбраним, па шчепах нешто чврсто и хладно као жељезо. При свјетлости моја два ока, која су горјела као живе жеравице, видјех да је то мртвачка лубања. Кад боље загледах у њену дупљу мене свог језа прође: милиони црви рили су у мозгу, који се распадао и страшно заударао. Бацих лубању далеко од себе и потрчах што игда могох. Ваздуха! Свјетлости! угушићу се!... Такав је утисак учинила на мене најновија књига Пшибичевскога. То је атмосфера у коју нас ои уводи. Такав је мозак његова јунака — надчовјека. Ко је тај надчовјек, што толико лута по данашњој књижевности и умјетности? Шта хоће ои? Је ли он заиста надчовјек?.. Ова и слична питања једнако нам се намећу и траже одговора. И на сва та питања има само један одговор, а то је — утисак који оставља на нас Ерик Фалк. То су лица која гони лудило величине, која држе себе за нека виша бића, док су у ствари сасвим обичне свакидање 1:„|)тице великоварошке, без снаге и гвоздене воље, слуге нагона и ниских прохтјева, v, финијих осјећања, до само са звјерском жеђу да засите евоју похоту. Робови тренутка! А зар има у таквоме дјелању нечега узвишеног, великог, што би служило свима на углед и чему би сваки требао да тежи? Живјети у необузданом разврату; исисати жртву до