SRĐ

- 756 -

врате из визите и успијајући устима, кажу: »Сад баш идем од госпођу докторку!« И сваки дан тако. Докторка, професорка, началниковица... а њима у кућу нико. Стевану додије то хвалисање, па упита Кају: —• Па што не дођу код тебе који пут те твоје другарице?... и насмија се ругајућп. — Ух, Боже, Стеване, какав си'... Па жене имају посла... — А ти немаш ?!.. упита је он. — А зар нам ви сами нијесте казали да тражимо друштво?... — Добро... добро ... завршава он и маше главом. А то друштво њега скупо запада. Нове хаљине се свакога дана праве. Он само избечи очи кад исплаћује рачуне за шешире, ципеле, и то све по моди, које се сваког дана мијењају. По неки пут му се жена обуче, а oir само гледа, колико шешира испретура, док нађе опај, који ће да стави на главу, па му се тад учини као накарада, те је опомиње; нашто му опа, слежућп раменима н машући главом, кроз зубе одговара: — Нијесам ја крива, што ти не зпаш, шта је то модерно!... А он ућути. Затим отпоче да рачуна, докле то још може овако да траје. Он види лијепо, да овако више пе може, да није способан дуже да издржи: да чак и оно што је прије као трговац знао, сад не зна, да се преварио у рачуну, кад је онет отпочео трговину, и да пе ће моћи још дуго да издржи а да не пропадне. Зато, кад су сви били једпом на окупу за ручком, он отпоче: — Браћо, мука је то што ми радимо. Ми сваког дана пропадамо. Губимо вријеме и имање, а не живимо или бар не осјећамо живот. Искрено да говоримо, ми смо се много затрчали; нијесмо мислили, 'оћемо ли моћи тај трк да нздржнмо. А ако сад понова пропаднемо, као iuto ми се чини да 'оћемо, теже ћемо постат оно што смо били, пего прије што смо постали. Сви га гледаху зачуђено. Он разумједе те погледе, па продужи још озбиљније. — Браћо, прво ћу о себи да говорим. Нијесам ја за трговца. Преварио сам се у рачуну, али се свако може прева-