SRĐ

— 1044 —

ЈЕДНОДУШЈ Е. — Д. С. Ппјаде. Позно је мрачно јесење вече, А варош за мном у даљини лежи, И бурни живот којим она тече У сивој магли губи се и бежи . . . Сам сам сред поља окружен тамом И дивном сликом јесењега чара, Још дивнија, лепша у срцу самом Слика се буди и песма ствара .... Ничега мртвог. Све животом дише: Увело лишће и магла сива, И гране голе што се шћућурише, И трава мека коју магла скрива. Тихо ал' свеже поветарац пуше, И по влажном путу сухо лишће кружи . . . У свему трепти израз моје душе, Све се у њу стапа и са њоме дружи. И ничега, веруј, ничег више нема Да без душе, мртво лежи и почива: На путове вечне све се ово спрема Једно с другим спаја, сажима и слива . . . И на свему много тајанствених слова Урезује живот и будућност скрива; Ал' песнику даде импулсивних снова Да будућност гледа и тајну открива.

Позно је мрачно јесење вече За мном се варош у даљини губи; А моја жудња увек даље тече . . . И мисли и тежње, Осећања силна, Све буја, расте у бескрај се креће, И лепу слику једнодушја ствара . . . Док по лицу моме ваздух оштро пара, А прамен га магле целива и љуби. 24/Х — 903. Карлсруе.