SRĐ

— 204 —

II. Na priminutje Marina Držića, Dubrovčanina, tužba. 66 O višna Jubavi, je li tko na svit saj, da шојој da glavi od suza istočaj, da javi i speći i u svako još doba suzice ronećl uzdišem do groba, da združen s tugami u toli plačan glas 5 opiram suzami priblijedi moj obraz? Rascvilnoj grlici prilika da sam tac na sulioj granici skladaje grozni plac, dijeleći trudan duh gdi sama počiva, ter, vajmeh! javor suh suzami poliva, 10 koliko da pravi: „Vajl smrti nemi/a, hodi mi rastavi trudan duh od tila, neka lug poznava i gora zelena koga je narava usilos Juvena". Još moj duh tuguje jakino danica, 15 kad зогот ne бије šturka ni slavica, ni slatku pjesancu, što poju satiri s vilami u tancu, ni mome s pastiri; er se glas proglasi kolikom žalosti prika smrt porazi i pijerske radosti, 20 67 ter tužba taj sada, kojom se provodi, oblake propada i na on svijet prohodi. Zašto se pristoji, zašto se priklađa, da tužba taj stoji gorcija od jada, nesrećni nepokoj er toli jadovno 25 povrijedi život moj i srce žagorno, zač pravu prijazan ne može ništo strt ni javi ni u san, ni u život ni u smrt. To svuda, kud hodim, cemerno zadosti moj život provodim s velikom žalosti, 30 nesrećan kako taj, tko draga objubi, pak slijedi plačan vaj, kada ga izgubi.

3 i u svako] iussuako, 10 poliva] polioua. 12 tila] tiela. 29 To] T.o.