SRĐ

ПОД ЈЕСЕН.

269

Само молим вас, немојте мислити да га ја и волем, ако вам овако говорим о њему. То је она сасвим искрено рекла, и та искреност јасно се огледала и у њеним очима и у оном покрету главе којим је те речи пропратила. Као и сви други добро васпитани и пријатни младићи, и он јој се допадао, али само то и ништа више. Кћер једнога инжењера, активна и енергична човека, она је врло добро знала, да само писање песмица не условљава доброга мужа. Тек, на те њене речи Поповићу поче срце брже ударати. „Па ипак" мислио је, „њено је срце још слободно и зато јој се треба што пре исповедити". Кад је после неколико дана поново отишао к њима, затекао их је у ходнику обе обучене. — Чекали смо вас, рече му Госпођа Савковићка, мислимо да изиђемо у шетњу, и то где у поље. Видите, како је леп дан ? Он им се захвали и потом изиђоше. Од Лондона ишли су трамвајем до Вајфертове пиваре, а потом поред пиваре полако се кренуше пешке преко топчидерског брда. Мислили су да иду до Барловчеве виле, па онда оним путем, што води кроз винограде, да се спусте ка Пчеларнику и топчидерској цркви, а из Топчидера да се врате трамвајем. Кад су се више пиваре већ били испели на брдо, сунце је још доста високо стајало, али и преко Београда и преко Земуна већ се свијао онај познати вечерњи тон. По мирним водама Саве и Дунава, нарочито тамо у даљини, треперила је и играла светлост, као по каквим великим површинама течнога сребра. Из многих прозора београдских кућа изгледало је као да ватра избија. По косама пак мокролушким, кошутњачким и раковичким сутон се хватао и само још по врховима руменила се светлост. Био је ретко свеж и пријатан дан. Преко поља пиркао је лак поветарац. У чистоме зраку чуло се горе више њих на ретко пиштање ласта. У једном од оних винограда више пиваре певао је некакав женски глас, јамачно какве виноградџике, ону познату песмицу Овим шором јагодо ....