SRĐ

272

СРЋ. — SRĐ.

— Хвала, рече јој Мара. — Хајд'те хоћете ли и ви, запита Поповића, и то онако преко рамена, пошто је већ била пошла. Он тек што беше прихватио наслон од столице, остави столицу и пође за њом. Земљиште, на којем је био виноград, почевши од куће, у благом паду спуштало се на ниже. Са стазе, којом пођоше, Мара и Поповић угледаше Београд, лепши но и једном преко дана : сав у злату, у оном најдоцнијем вечерњем руменилу. — Погледајте само, рече му она, пошто стаде, и великим једним гестом руке показа пут Београда ; колико је њих Београђана, који знају да бораве, да дане своје проводе у једној овако лепој вароши, као што је Београд? ! . . . Он јој не рече ништа. Стојао је поред ње и ћутећи проматрао. Срце му је задрхтало. Осећао је да је дошао осудан час. — Што ћутите, реците : Зар немам право ? — Имаш. Ја верујем да највећи део Београђана и не мисли о томе. — Истина, продужи она, ја као што знате, нисам нигда ван Београда и Србије путовала; ал' ми се чини, да би се о овакој једној вечерњој слици, какву нам ево Београд представља, морало говорити као о нечем необично лепоме, па ма то било онде и поред самога Рима, Цариграда, Париза, или ма каквог другог чувеног великог и лепог места.... Видите, додаде после кратка ћутања, ја знам да ви волите Београд; ал' чини ми се не можете га толико волети, као што га ја волим .... Верујте ми, да бих се осећала несрећна, кад бих морала да живим ван Београда. Рекавши то саже се и десном руком поче да кида цвеће прибирајући га у леву. Па како је он и даље стојао поред ње. она га запита : — Шта, зар не ћете да ми помогнете? У оној узбуђености, зебњи и неизвесности, пред којом је стојао, то неколико последњих речи Мариних охрабрише Поповића. Само не знајући како да почне, како да јој каже то, што га је толико мучило, он се саже, узабра један цвет, узабра други, трећи, и онда гласом, чију уздрхталост није могао да скрије, рече јој :