SRĐ

628

СРЂ. — SRĐ.

кап бисерне росе на њежном прољетњем цвјетићу. Ах, како је лијепа суза на чарном оку љепотице, да просто нај ватренија љубав жали, да је збрише слатким пољупцем! „Што ће она суза на оку?" помислих у себи : „Да је њу занимала моја смијешна сањалачка позитура, не би без сумње росила тако лијепе дуге трепавице врелим сузама." „Биће, да је и то каква разочарана млада душа", мислио сам даље, „којој се већ осмјехнула несрећа с њезином грозном јавом? А можда је ово мјесто тијесно везано с успоменама њезиног нај сретнијега доба живота, па јој сада јатомице излијећу сјетни, суморни уздаси из боних груди, оплакујући изгубљену срећу ? Можда се је овдје, у тихој величанственој ноћи, грлила с нај милијим створом у милини снова и изјављивала му бесконачну љубав, па напошљетку ..." Нијесам био довршио реченицу. Друге мисли патрчавале су на ову као хучни вали, и заузели њезино мјесто. Хтједох да се дигнем и да с њом проговорим; нијесам знао, на који би начин то испољио. Уопште сам био неспретан у овакијем случајевима. Додуше, за ово не пада на ме толико кривица; јер се никада у животу нијесам опходио с „просвјећеним" Евиним шћерима, а нај мање с оваковим ботињама ! У овоме чини изузетак моја добра газдарица Агапија. Ну, она није припадала овој категорији. Ах, знаге, то вам је била права домаћица из Ликургова доба, кад је оно још стара Јелада цвјетала. И ја сам с њом опћио врло просто, без икакве етикете и церимоније модерна свијета. А не ћу гријешити душе: с њом сам био потпуно задовољан, а донекле и сретан. Та ко не би и био, кад је умјела да зготови тако дивну јуху од рибе, да . . . Неке не одрећене мисли ројиле су се у мојој сањалачкој души. Оне су се у дугом ланцу низале, прекидале и опет настављале, прво брзо, а онда све спорије и спорије, док нијесу старе уступипе мјесто другим новијим . . . Нека неодољива, но слатка чежња и примамљивост силно ме је вукла непознатој богињи; али нијесам имао довољно храбрости . . . Код мене је била још и та несрећна околност, што сам био сувише млад, а при том неискусан, па сам јој се могао показати смијешним. Признајем, да сам се тога плашио.