SRĐ

204

СРЂ — SRĐ.

Тренутна је била радост полуподивљалога Дубровчанина, када је загрлио једнога свога земљака, након дванаест година својевољнога прогонства из образованога света, јер од свога земљака Марин сазна за пад Наполеонов и како још од 1814. године Дубровником и целом Далмацијом влада Аустрија и ово причање он заврши речима: — Сада уз звецкање сабаља чујеш скоро само тудешки 1 и мађарски говор. Младост бјежи ђе ко може, а највише на туђијем бродовима, док се дочепа Америке, јер су наши бродови изгубили привилеђија, пак их нестаје из дана у дан, као што нестаје и властеле. Ето и ја нијесам био дома има четири годишта, а и не иде ми се! По свршеному причању, Марин стисне десницу своме земљаку и из дубине му срца покуљаше ове речи: — Никада више не ћу међу бијеле, а камо ли дома. Што смо ми толико зријешили и зашто нас је Бог овако педепсао да изгубимо нашу славну републику! Збогом . . . Никад . . . Збогом! — Ове три последње речи промуца љубећи свога земљака, па побегне без обзира, врати се у своју колибу, загрли сина и рекне: — Овде ћемо сине умријети. Марин настави васпитање свога сина, а само за то и живљаше. Влахо се развијао тјелесно и умно да се не може боље пожељети и био се приближио десетој години живота, када на островцету овлада страшна заразна срдобоља; половина становништва помре. И Влахо се разболи. Тужни Марин за осам дана није испустио из наручја свога јединца. свој циљ живота, свој свет. Једне ноћи уморан, гладан, несвестан од сна, — заспа Ко зна колико је спавао . У неко доба се трже осјетивши нешто хладно на својим грудима! Укочено тијело мртвога Влаха стискао је грчевито у свој загрљај!! Пољуби мртво дијете, али се не заплаче, већ рекне: И боље је! Положи мртвога Влаха на асуру; на груди му постави инкуницу Светога Влаха, још једном пољуби ледено чело,

i Тудешки — немачки. Немци.