Srpska književnost u XVIII veku

338 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ког црквеног учитеља Евгенија, крене се њему у Свету Гору. Али га у Котору ухвати грозница и док се не излечи, остане у манастиру св. Петке у Маинама, поучавајући четворо деце. Целу јесен и зиму провео је ту, патећи од опаких грозница. На Ускрс, 11 априла 1764, служио је литургију у Стањевићима заједно са црногорским владиком Василијем Петровићем. „Не имајући, прича Доситеј, на таки славни правник нигде никога да запопи, оћеш да те запопим, рече ми, барем да знаш да си у Црној Гори био. Што вам драго, одговори ја, мени је све једно, те сад, те после. Једва то изречем, он учини знак старому архидијакону Стефану, а ови ти са мном „Повели«“! Натако оригиналан начин одбегли хоповски ђакон запопљен је.

Како болест никако није попуштала, Доситеј остави тај крај који му здрављу није пријао, и врати се у Далмацију, за учитеља у селу Голубићима, близу Книна. За месец дана потпуно оздрави, „при здравој и целитељној води“, и ту остане све до 1765 године, док се није јавила куга. Тад се склонп у Косово, код попа Аврама Симића. и ту пробави месец дана. То његово кратко борављење у Косову било је од великога значаја по српску књижевност. Ту, за љубав најстарије попове кћери Јелене, почео је писати. Она га је замолила да. јој нешто „просто српски“ напише из беседа Јована Златоустог које је тада »с прилежанијем«“ читао. „Тада ја све оно, што сам већ био за се преписао, преведем на просто, и, за учинити да оној прекрасној девици читање тога буде пријатније, расположим то на главе, почињући сваку по 'авбуки. Она је то тако радо читала итоме се толико радовала, колико да је сву мудрост Соломо-

=