Srpska nezavisnost

— 205 —

Котору тога даиа опремљсно је иреко 50 рањених. Крнвошнјани имаше 5 рањенн а мртва нн једног. 0 боју од 24 у ком су Аустрнјанцн разбијени и поражени, те су усл.едству тога усплахнрену своју војску морали повући у Рнсањ док им друга не стигне, иисаћу вам идућом првом поштом.

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД Врло је кратко трајало одушеввеп.е којим је аустро-угарека штампа поздравила Гирса за руског министра спо -Ђних послова. Радост тих листова осннвала се једино па неруском нмену тог државника, и то је морало да послужи за повод да се па сва уста развичу, како су у Русији потиснути са управе земал.ске прави и искренн нријател.и словенства и поборници агресивне руско словенске полптике , којој је у напред била обележена цел,: ослобоћеље источних народа. У самој ствари свн против словенскн ллстови хтели су том прплпком да искале срце на заслужној старинн п великом државнику Горчакову , кога с основом окрикл.ују да је редком енергијом п нстрајношћу спремао земл.иште за решеше источног нитања. Горчаков, као словенскп државник, може се само поноситл што га туђинскн, несловенски листови осуђују, јер баш оно , што му онп нринисују у грех, то ће у очима словенског света остати за сва времена највеће, најнлеменитпје дело његово. Са тог дела живсће име Горчакова упоредо са нменом цара оелободиоца Александра II; сва словенека илемена од Урала до Балкана славе н славиће га као одличног нредставника и поборника велнке словенске ндеје, на чијем остварењује неуморно радио, па Ке, уверени смо до носледњег часа евога радитн. Па кад се то све може рећи за Горчакова, одкуд су нротивннци словенске идеје могли да се зарадују наименовању Гирсовом, мужу нећаке Горчаковл>еве, дугогодишњем помоћнику његовом ? Зар Гирс, ког је Горчаков васпитао, ког је Горчаков донајвишег ноложаја издигао , да послужп несловенима за основ наде и радостн, Еар рођак и учевик да изневери ми-

сао учител>а и протектора свог? Очевидно су противници словенства ослепили у страсном страховању од најближе будућности па као што све с њиховог уског гледишта посматрају и оцењују, тако би и у последњем догаћају на Неви хтели силом да назиру новољне симнтоме за њих. Као да у Русији , где не владају лична расположења но где су и народ и владалац нроникнути мишл>у опште словенске слободе и заједннце, може један човек, ма ко оп бно, да поремети рачуне традиционалној народној тежњи, да поништи тестаменат великог Петра, којп је у аманет оставио руским владаоцима ослобођење хришћанских Словена ! Ти необоривп разлози и хладно размишл.ање као да учинише своје и код највећих и најразуздапијих протнвника словенских, јер док су у првом тренутку поздравили Гпрса као противника Горчаковљеве руске политике, данас већ ударају у танке жице. Сад им већ наименовање његово за миннстра спо.ђних послова не значи више пораз Горчаковхеве политике, већ једино што су могли да измнсле те да сами себе утеше, то је сама та околност да је место Горчакова , тог јавног непријатеља Аустро-Угарске и Немачке, поверена управа спол.не руске политике човеку мање чувеном и мање познатом непрпјатељу њиховом. Но једног дана може тај умерени Гирс дожпвптп да га словенождери у један ред ставе са Горчаковом. — У Вечу су нрошле еуботе отворене делегације због устанка у Кривошнјама и Босни и Херцеговини. Говори се, да ће заједничка аустро-угарска влада тражити нов кредит од 50 милнона Форпната. дописн Ниш, 28 Марта. Од како је скуиштине нестало г виделовци- су се овде као и свуда јако узмували. Њих неколико, који практпкант, који писарчић, да и један поетплион. скуиљају се код чорбаџије Јове Коцића, познатог још из турског времена. а сада председника ^виделовачког - жалосног п клуба ц те смишљају како ће овај евет да поплаше н одврате од либерала, јер

им сва досадашља средства ништа не помогоше. Они лсте као бесомучни по улицама и каФанама те износе којекакве лажи и клевете на уважене и опште иопггованс прваке народно-либсралнс странке. У томе подлом и гадном послу одликује се познати Кара-Костић, председник аграрне комисцје и пеки зеленбаћ Љуба Обрадовић ииеар судски познат са своје шкаидалозне комедијашке и коцкарске прошлости. Овај последњи елужи се у томе начииом и тоном, кога је евикао ио којекаквим картарошким буџацима и иећинама, међу најиокваренијим људима којима је кец алат а коцкање занат. Жалосна гомилица овд. „виделовацапостаје сваким даном несноснија грађанству. Она није имала никада никакове моралне вредности, а сада у сваким изазива само нрезрење и гиушање. Као год што зверад. кад осети буру и чују страхотни тутањ грома, бега у нереду и забуни, тако су се овд. „внделовци 4 - збунили и поплашили те ни сами не знају ни шта раде ни шта говоре. У тој својој забуни они лажу и сами себе и тиме хоће мало да ублаже свој самртни страх. Али и да се завуку у мишију рупу неће моћи избећи удар грома народног гњева и огорчења. Ко зло сеје, плод ће му се о сопствену главу обити. Зар толика чуда и покори, толика зла и несреће, што их „виделовци- иочинише, да остану некажњена ? Овдашњи свет вароши и сеоски с иравом очекује оиште изборе и нада се да другчије не сме нити може бити. Ногазели и овом цриликом „виделовци- устав, онда су они својим злом превршили сваку меру — онда где да их народ уврсти и каковим имеиом да их назове? Пдемо да видимо ! А. Р.

ДОМАЋЕ ВЕСТИ Познато је да се наша влада сваком прнликом размеће како је, оснм остадих својих засдуга, нодигла „углед државе, 4 * особито нрема „моћној суседној нријате-ЂИди" нрема Аустро-Угарској. Нама су ових дана дошлн неки случајеви до знања, да је тај горехвал>ени „угдед" наше државе н код саме Аустро->гарске доста трал>ав, свакојако у самом делу, и ако не по речима, гори него што је био нод нређашљом владом. Од неко доба поступају аустријске власти у Босни са срнским држав.Ђанима тако безобзирно, тако нротив сваког међународног ирава, да Србнја ни као турска васалка није доживела таког недостојног предусретања, као што га мора данас, као краљевина, иоднети од аустријских жандарма и писарчића у Босни. Догодило се неколико пута. да се аустријске властп у Босни никако не обзиру на путне листове сриске , и ако је под њима потпис министра-нредседника М. С. Пироћанда. Не само да се многи срнски држав.Ђани са такнм

иутним исправама бсз икаквог особитог узрока не нуштају у Босну те им се тиме у њиховој зарадм I велнка штета наноси, него се догађало, да се српски држављани са ј нуноважним исиравама на најнеоснованију сумњу и затварају. Људи су се тужили код владе, ал влада је немоћна, да код своје нријатељиј це изради иризпање и најнростијег права својих грађана. Ми ћемо све | те случајеве изнети, чим будемо ј оиширније дознали. Краљевим указом од 24 марта о. г. разрешени су од дужности и стављени на расположење министра војног ови војени команданти: иуковник Љубомир УзунмирковиК команд. нт моравског кора, иуковник НиКифор ЈовановиК командант ; I шумадијске дивизије и потпуковник | Танасије Ћурчик гарнизонар београдски. Указом од 31 марта разрешен је од дужности шеФ трунних лекара санитетски потпуковник Јован Машин а на ње! гово место постављен је потпуковник I Сава Петровиб. Указом од 1 анрила постављен је ђенеаалштабни потпуковник и министар на расположењу, Јован МишковиК за начелника ђенералштабног одељења главног I ђенералштаба. За корпусне команданте постављенм ; су: пуковник Арса ЈаковлевиК за шума! дијски, пуковник Лаза ЈовановиК за моравски и иуковник Пера ТоааловиК за , тимочки кор. Његово Величанство Краљ кренућс се 8 о. м. на пут по унутрашњости и бавнће се месец дана. Прво иде у Шабац. Госиодине уредниче, Ннсам мислио да ћу у мојој дубокој ! старости бнти принуђен . да се браним од несташних људи, којима нигде ни у I чему не стојим на путу, јер бројећи поЈ следње дане мога живота. ја се више старам како ћу да угодим Богу, а не да се мешам у распре и задевице људске. Ј Но кад судбина наше земље хоће да другачије буде, то јој и ја морам подлећи. Осамдесет и шест година ја сам очувао евоје нме и своју част од сваког основаног прекора, иа нп сада нисам рад да оставим људе, који ме не познају у неизвесности о гласовима. које су неке овдашње новине о мени пронеле. Са тога вас молим, да ми у то име у вашем поштованом листу отворите мало места. „Видело, ц расправљајући неке стварм које се мене ни најмање не тичу, донесе ових дана (у броју 55) нзмишљотину, да сам ја некада подносио молбу. да се због моје старости ослободим плаћања порезе. Писац те измишљотине није у стању моју молбу аоказаги , јер је ја НИКад И никоме подносио нисам. Одбор општине београдске, пре неколико година, уписавши у пореске главе и моја два сина, нашао је био за добро да мене из пореских глава испнше, алн се после две три године предомнсли. те ми заиште порез н за оне године , за ко)е ме је сам био ослободио. Ја сам против овог недоследног поступка општине протестовао код мшшстра Финанснје , али нн кога ни : за што молио нисам. Вршећн свагда хри-

Месец дана плакаше бедна Немица у својој соби. где хоћаше остати сама. а онда изађе на поље са болеснии очима. Пре но што ће изгубити очн. одлазнла је да гледа Каролинин гроб. ако су се томе и противили њени пријатељи. Ова поеледња едика остаде жива у њеном мраку, као што црвена слика последњега предмета још бљешти. пошто смо очн заклопнли испред јака сунца. После ове страшне и двојаке несреће, Модеста. која је постала јединицом а да јој отац то није знао. бацаше Димеја у још већи страх него што је био. ако је и остао одан као н дотле. Госпоћа Димејовица, која је Модесту као луда љубила. као што то бива код свију жена што немају деце, претовариваше је својим случајннм матсринством. али за то није из очију губила наредбе свога мужа. којн није имао тврде вере у женско нријатељетво. Наредба јс била разговетна. — Ако се икад какав мушкарац нађе, рече Димеји, био он ма којих година, ма кога сана. па да ослови Модесту, да је посматра на стакло, да је заљубљено поглсда: тај нећс више живити: ја ћу му размрскати главу и снда ћу се ставити на расположење краљевом прокуратору; можда ће моја смрт њу спасти. Ако не желиш, да мн секу главу, а ти ме замењуј код ње, докле сам ја у вароши.

Од три године дана амо прегледаше Димеји своје еружје. Он вао дајеполак узео у своју заклетву она два пнренејска пса, два врло паметна кера; један спаваше у кућп, а другом је место било у маленој колебици, одакле није излазно нитн је лајао, али би онај час био грозан, кад би се нешто ова два нса бацила на кога са својим чељустима. Сад се може погодити. какав је живот био матери и кћери у Шалету. Господнн и госпођа Латурнелови, често у пратњи са Гобенхајмом, долазише скоро сваковечесвојимпријатељима. да их мало разговоре и да се картају виста. Разговарали су се о хаврским пословима, о ситним догађајима провннцијалнога жнвота. Између девет н десет сати разнлазилн би се. Модеста би отишла с матером, да је метне у постељу, заједно би се помолиле богу, разговарале бн се о својим надама, номињале би милога путник . Пошто би пољубила матер, кћи би у десет сати отишла у своју собу. Сутра дан би Модеста подигла своју матер из постеље с нстом брижљивошћу, с истим молитвама, с иттим разговором. У похвалу Модестину нека је речено, она је од онога дана, где је ужасна болест њену матер лишлла једнога чула. постала њена коморница, па је у свако доба неодморна била у својој ревности

нити јој је то досадно било. Њена љубав билаје узвншенаувек, била јетако блага, да је то реткост код младих девојака, а који су јој ову нежност гледали, ти су је како треба и ценили. Па тако за нородицу Латурнелову. за господина и госпођу Димејеве била је Модеста у погледу на морал најлепши бисер. Између доручка и обеда, кад би лепо време бнло, госпођа Мињоновица и госпођа Димејевица шетнуле бн до обале морске, а Модеета би их пратила, јер јадница слепа потребовала је потпору од две руке. Месец дана пре ове сцене, у којој је ово објашњењс као неко међумеће, световала се госпођа Мињоновнца са својим једнним пријатељима, са госпођом Латурнеловицом, бележннком и Димејем, а госпођа Димејевица је међутнм била са Модестом у дутој променади. — Слушајте, драги моји, рече скепа; моја кћи заљубљена је, јер ја то осећам, видим.... У њојзи се свршио чудан преврат и ја не разумем како да вн то нисте опазили... — Ама триста му! внкну иотпоручник. — Немојте мн падати у реч, Димеје. Има два месеца дана, како се Модеста тако нринаређује, као да ће сад ићи на љубавни сас^анак. Она је сташно почела замерати цнпалама својпм, она хоће да јој нога лепо стоји, она врчи на госпођу Гобе-

новнцу, ципеларку. Исто је тако са шваљом. Гдекоје дане моја снротица мала сва је суморна, нешто слукти. као да ј кога чека: глас јој има ону кроткост, као да јој човек, питајући је, смета у њеном очскивању и тајним рачунима; а кад је онда тај очекивани дошао... — Ама триста му ! — Само седите, Димеје, рече слепа. Е дакле, Модеста је весела! 0! она није весела за вас, ви не опажате те нуансе нретанке за очи, које гледају природу; та веселост издаје се звуцима њенога гласа, акцентима што нх ја уватим и тумачим. У место да седи, да је замишљена, Модеста као да је манита. немирује и без реда каква креће се... Најзад, она ' је срећна! Она пма дела милоште н у самим идејама, које она изражава. Ах! драги моји, познајем ја срећу истотако, ! као и песрећу... Кад ме моја јадна Модеста пољуби. ја већ знам како јој је око срца: да ли је добила оно што очекује, или да ли је нсспокојна. Цма велике разлике у пољупцима, па у пољупцима невине девојке, јер Модеета је сушта невиност. Ако сам и слепа, алн мн је милошта вндовита и ја вас позивам. да назпте на моју ћерку. (Наставвће с«)